Mislimo da nam je neophodan neko da nas upotpuni
Tiranijom potrage za srodnom dušom, svojom polovinom, izdajemo svoje sopstveno ja na veoma podmukao način. Težimo da se izgubimo u ljubavi, da odahnemo, oslanjajući se na nekog drugog, kao na štaku i zapostavljamo snagu i sposobnost svoje celovitosti. Sa obe noge na zemlji, dužni smo da koračamo svojim putem. Možda mislimo da ćemo leteti, ako se uhvatimo za nekog eteričnijeg i bržeg od nas, ko će nas povući i izbaviti. Ali to je mit. Ono što ne možemo sami, ne možemo ni pored najsrodnije duše na svetu. Nije nas niko podelio i ostavio da lutamo u potrazi za jedinstvom, ono je u nama, samo mu naši stavovi smetaju.
Vodimo dvostruki život
Ispunjavamo roditeljske ambicije i slika smo i prilika ugledne i uspešne osobe. A u stvari želimo da živimo na selu i gajimo biljke i životinje, da proizvodimo zdravu hranu, da slikamo, pišemo, glumimo. Pronalazimo ventile u aktivnostima koje mislimo da moramo da krijemo, da ne bismo narušili urednu i vrednu sliku u koju smo toliko uložili. Ali naše srce i duša su na drugoj strani. Mi možemo da spojimo nespojivo i da budemo osobe od poverenja i poštovanja, uspešne i ugledne iako naša ideja o ljubavi uključuje osobe istog pola, recimo. Uz mnogo hrabrosti i rešenosti da budemo celi i ono što jesmo i da ne dozvolimo da nas bilo kakva osuda poljulja.
Živimo van sadašnjeg trenutka
Prošlost je uvek bolja, makar zato što smo bili mlađi, nepotrošeni i nepovređeni. Ili je uvek balast, zato što smo imali gorko iskustvo, koje nas je zazidalo i zaustavilo. O budućnosti možemo da maštamo bez stvarne odgovornosti, osim ako ovog momenta ne činimo konkretne poteze da se usmerimo u pravcu maštanja. Sadašnji trenutak, koji veoma često propuštamo bez svesti i pameti, jeste kritična tačka u našim životima. Ovo sada menja sve ono pre, oduzima mu snagu povređivanja ili važnost preovlađivanja i od ovog sada zavisi ono sutra. Živeti van fokusa sadašnjosti, izdaja je koju sebi ne treba da tolerišemo.
Pročitajte i ovo:
