Pet najbuđavijih razloga za kašnjenje

Pet najbuđavijih razloga za kašnjenje

Kašnjenje je bolest. Mentalni poremećaj. Onaj ko stalno kasni, prosto mora da kasni, nešto u njemu ne da mu da stigne na vreme. Nešto u njemu opire se pravilima, autoritetu, satnici, svakoj nametnutoj strukturi, i on to zna. Ali nema pomoći. Kad mu je veoma stalo da stigne na vreme, kad putuje recimo, stiže u poslednjem trenutku, uskače u vozove koji upravo kreću, ili juri za autobusom koji izlazi iz stanice. Bolest ima simptome. Svako ko stalno kasni, uvek pada na istu foru.

Imam još pet minuta, kaže sebi kasnilac, čim ujutru čuje alarm. A onda ga podesi da se oglasi za petnaest minuta i nastavi da spava. Kad zapišti posle petnaest minuta, on pomisli, ah, oglasiće se ponovo za pet minuta. I zaspi. I onda se prene u nekom trenutku i shvati da je prošlo pet, šest, sedam puta po pet minuta. Ali, on je na to računao, jer tako mu počinje svaki radni dan. Tako da uvek ustaje u isto vreme. Koje mu nije dovoljno da se spremi. I kad ga pitate zašto se tako maltretira i zašto jednostavno ne podesi alarm na 7, kad na kraju uvek ustane u to vreme, on nema logičan odgovor.

Njemu je potrebno da se trgne nekoliko puta, da bi na kraju uopšte odlučio da ustane.

Kad pogleda prolazno vreme u završnoj fazi priprema, on lepo vidi da

Ima još pet minuta taman da se obuje, obuče jaknu, izađe iz kuće, zaključa vrata i stigne na bus. Osim kad ne bi morao da se vrati da proveri da li je isključio ringlu, ili kompjuter, ili nešto. Ili po nešto što je zaboravio. Ali on žuri, žuri, žuri, istrčava, juri prolazno vreme i kad ga proveri jureći ka stanici, ah, pogađate!

Ima još pet minuta do sledećeg autobusa.  

panic woman running late Pet najbuđavijih razloga za kašnjenje

Svako ko stalno kasni, uvek pada na istu foru

Uleće sa pobedonosnim osmehom u bus, seda i klacka se. Semafori, stanice. Ali i kad je najveća gužva, vožnja se ne produžava više od pet minuta, onih koje on uvek ima. U svakoj situaciji, za svaku priliku. Čudo jedno! I kad stigne, od stanice do odredišta, peške mu treba samo…

Još pet minuta, i on svojski koristi svoje vreme! Korača najkrupnijim i najbržim koracima u najboljem maniru brzih hodača (u odličnoj je kondiciji) i stiže na odredište.

Posao, sastanak, izlazak sa društvom, nema veze da li je u pitanju neki provod ili nešto što ga smara, ali on stiže poslednji. Pišu mu kazne, društvo ga kritikuje, devojka se ljuti, ali on je stigao. Nije ispalio. I treba da kupi doručak i cigarete. Odlično, pošto…

Ima još pet minuta.

Opušteno. Tu je, na cilju. Pet minuta manje ili više, ništa ne znače.

Osim što su oni koji ga čekaju, na ivici nerava. On mora da kupi nešto da jede, pošto nije stigao kod kuće da doručkuje (ruča, večera), jer je strašno žurio, da ne bi zakasnio. Istrpeće svaku kritiku, ali se neće osećati kao da je nešto pogrešio, jer zna koliko je jurcao. Dao je sve od sebe. On nije neodgovoran i ispaljivač. On je hronični kasnilac, čiji sat u glavi uvek dodaje tih pet minuta. Uvek se čudi kad ispadne da su ga čekali pola sata. Jer to je prosto nemoguće, on nije gubio vreme, stvarno je žurio. Samo što nikada, nijednom, nije krenuo na vreme. Njegovih pet minuta traju mnogo duže nego svima drugima.

Oni koji imaju posla sa njim, znaju za njegovu boljku i kad god mogu da izmanevrišu, zakazuju mu sastanke pola sata pre. Ako idu u sa njim u bioskop od osam, reći će mu da film počinje u pola osam. I doći će petnaest minuta pre i opet će ga čekati. A ako su dobro uigrani, kupiće mu sendvič i cigarete i imaće flašicu vode i papirnate maramice, jer ko zna šta će mu zatrebati hitno, a on će imati još pet minuta da to nabavi.


Aleksina Đorđević