Život je lep. Život je težak. Život je izbor.

Kao da smo to znali i kao da smo ipak hteli da se rodimo.

I kao da to nismo u stanju ni da shvatimo ni da prihvatimo.

Kao da to što nosimo duh i biće i energiju u smrtnom telu nije dovoljan odgovor na svaki paradoks.

Uporno hoćemo da rešimo jednačinu i dobijemo jedan rezultat, ali ta jednačina nije za rešavanje, nego je postavljena da bismo je realizovali takvu kakva je.

Što više znamo i razumemo, to nam je jasnije da paradoksi nisu zagonetka, nego zakoni.

Paradoks 1 Pozitivna JA: Pet najvećih životnih paradoksa

Bol je način na koji učimo

Rađanjem u telu, pristali smo na taj mehanizam. Prigrlili smo bol, kao signal, znak, lekciju. Samo što se celog života bunimo baš protiv bola. Telesnog i duševnog. Kao da možemo da ga izbegnemo. Izmislili smo sve vrste anestezija, da prigušimo signale, da zaobiđemo spoznaju. Kao da možemo da odbacimo životne bolove, a zadržimo prijatnosti i zadovoljstva. Kad shvatimo ovaj paradoks, setićemo se kako se prihvata bol, a svest o svrhovitosti patnje olakšaće patnju. Naučićemo da ne čekamo da bol prođe, da bismo se opet poduhvatili života, osećali dobro i potpuno – jer ćemo u suprotnom čekati do kraja života.

Ljubav nije dovoljna

Vrhunska, sveobuhvatna sila života, ljubav sve može, sve prihvata, sve oplemenjuje. I kao takva, najveća, ljubav nije dovoljna. Kao što nijedan život nije dovoljan da iskusimo sve, postignemo sve, budemo sve. Ljubav je svetlost, koja omogućava vidljivost senki. Sa svom mogućom ljubavlju, još uvek moramo da rasvetljavamo sve moguće senke. To nije razočaravajuće, već inspirišuće. Jer bez ljubavi nismo niko, ne bivamo ništa i ne idemo nikud. Sa ljubvalju, težimo svetlosti.

Smisao života je život

Iscrpljujuća potraga za smislom, dovešće nas do momenta apsurda, do totalnog besmisla. I vratiće nas na početak. Na život, kao pojavu. Na naš skroman doprinost ukupnosti života, na našu sićušnu, ali jedinstvenu manifestaciju života. Nikakav smisao nam nije potreban, ako prigrlimo život, kao afirmaciju života. Nikakav značaj nije veći od toga da postojimo. Nikakva svrha nije važnija od toga da postojimo sada. Život je privilegija i smisao, sam po sebi.

Smrtnost je dar

I uvek ćemo imati još razloga da živimo i da nam dar smrtnosti teško pada. Kako može da bude poklon, ono što je neminovno i neželjeno?

Prihvatajući telesnost, prihvatili smo ograničen rok trajanja. Preuzeli smo dar, koji na kraju moramo da vratimo. Jedino što možemo je da ga otpakujemo, upotrebimo i potrošimo. S ljubavlju.

Život je večan

Ljudski um nije konstruisan tako da može da pojmi večnost. Ogromnost i raznolikost oblika života malo nam znače. Ali kad nam ne preostane ništa osim mudrosti, ostaćemo zadivljeni. I zahvalni što smo imali priliku da svedočimo deliću večnosti.

Izvor fotografija: multivu.com, earthsky.org


Aleksina Đorđević

Editors choice