Svi grešimo. Pravimo propuste, glupo se ponašamo, prepuštamo se besu, donosimo pogrešne odluke, loše procenjujemo, povređujemo sebe i sebi bliske. To nije razlog da se jedemo i kajemo, da kažnjavamo sebe i očajavamo. Greške su prilika koju možemo konstruktivno da iskoristimo – da bolje upoznamo svoja ograničenja i slabosti i da naučimo kako da ih prevazilazimo. Imamo priliku, svaki put:
Kad ispadnemo glupi
Poznajemo svoju inteligenciju. Ali ponekad baš ispadnemo glupi. Istražimo razloge. Možda nismo obratili pažnju, jer se radi o nečemu što nas uopšte ne zanima i u čemu nerado učestvujemo. Sledeći put kad se zadesimo u takvom raspoloženju i situaciji, treba da se setimo kako smo ispali glupi i neadekvatni i kako smo se posle loše osećali, zato što nismo hteli da učinimo napor i budemo potpuno budni i prisutni u dešavanju.
A možda smo reagovali sa nekog primitivnog mesta u sebi, pa nam glupost ukazuje na neistražen teren i upoznaje nas sa onim delovima sebe koje smo zapostavili.
Glupost ume spontano da preuzme, jer je to trenutni izlaz iz moguće neprijatne situacije. Ili ćemo svojom glupošću polaskati nekome ko voli da bude pametniji.
Kad napravimo propust
Propusti se dešavaju kad smo rasejani i površni, kad radimo rutinski. I ako se preslišamo, uvidećemo da najčešće pravimo iste ili slične propuste. Ne možemo da budemo uvek perfektni, ali potrebno je da uvek budemo korektni. Zato treba da se pozabavimo pitanjem propusta, a to je lakše kad uočimo povezanost i srodnost propusta kojima smo skloni. Oni nam ukazuju na naše slabosti, a kad poznajemo slabosti, možemo da povedemo računa. Pa, tamo gde se dešava da pravimo propuste treba dva puta da proverimo informaciju, računsku operaciju, podatke, redosled, tumačenje pravila, šta god bilo ono u čemu smo slabi.
Kad pogrešno odaberemo
Kad pravimo izbor vođeni impulsom, strašću, potrebom, verovatno ćemo katastrofalno pogrešiti. A ta greška će možda biti najvažnije iskustvo u našem životu. Tako da, greške nema. Kad prosuđujemo, naprežući razum, pokušavajući da predvidimo kuda će nas jedan ili drugi izbor odvesti i da sagledamo moguće posledice, isto rizikujemo da pogrešimo, koliko god da smo se potrudili oko procene.
Važno je da smo u trenutku izbora postupali najbolje što smo umeli. To će nam možda doneti lekciju koja će nas naučiti da oprostimo sebi. I opet, greške nema.
Ali ako nemamo ni impuls, niti raspolažemo zdravim rezonom, nego samo hoćemo da preturimo preko glave tu neprijatnost i odaberemo bilo šta, ta rezignacija nas sigurno vodi u grešku. A to možemo da izbegnemo. Tako što ćemo da odložimo odluku dok ne budemo u stanju da se njome pozabavimo, ili tako što ćemo napraviti dodatni napor da se saberemo i upotrebimo razum.
Kad smo grubi i povređujemo bliske
Ove greške nas možda i najviše bole. Možda nismo mislili to što smo rekli, ali smo bili ljuti i hteli smo da povredimo. Možda smo postupili grubo iz nemoći i besa. Nema opravdanja. Ali možemo zamoliti za oproštaj. I sledeći put možemo da se suzdržimo. Ili da napravimo odstupnicu tako što ćemo upozoriti sve oko sebe da smo nervozni, besni, indisponirani i da nas ne diraju, ako ne žele da budemo neprijatni prema njima, jer trenutno nismo u stanju da vodimo računa o tome kako se drugi osećaju. To je gruba istina, ali je sto puta bolja od grubog istresanja na nedužne.
Kad povređujemo sebe
Pa, niko ne može da bude prema nama strožiji i nepravedniji od nas samih. Možda pokušavamo da ne povredimo druge, pa usmeravamo svu destrukciju na sebe, a to se odnosi na one rečenice kojima se obraćamo sebi i koje pred prijateljima izgovaramo naglas:
Ma, ja sam kreten, tako mi i treba. E neću, makar crkla. Ma zainat ću to da uradim.
Ne treba da se bavimo krivicom i kaznom, inatom i otporom. Treba da osetimo sve te emocije i da ih otpustimo, da se očistimo od njih. I da se zapitamo šta možemo da uradimo da se osećamo bolje. Možda treba sebi da se izvinimo zbog lošeg tretmana i grubosti i da budemo nežni i puni razumevanja, za promenu.
Izvor fotografija: pinterest.com
