Philip Jose Farmer: “Riverworld And Other Stories”

Philip Jose Farmer: “Riverworld And Other Stories”

Dajem naslov knjige na engleskom jeziku, zbog toga što sam knjigu čitao u izdanju Grafton Books iz 1981. godine (meki povez). Knjigu mi je poklonio prijatelj kada je čuo da sam počeo da pišem svoju prvu pripovetku. “Moraš ovo da pročitaš, koristiće ti!”, bio je oduševljen. Prvi put sam čuo za Farmera (Philip Jose Farmer), pa sam najpre pogledao koje je knjige pisao. “Doc Savage: His Apocalyptic Life”, “Tarzan Alive”, ova dva naslova su mi privukla pažnju. Pretpostavio sam (sasvim pogrešno) da su u pitanju pulp-romani. Povezao sam Farmera (veoma pogrešno) sa američkim šundom i knjizi pristupio oprezno.

Zbirka počinje kratkim predgovorom za pripovetku “Riverworld”. Saznajemo kako to nije prva priča iz serijala, ali na neki način predstavlja uvod u čudesni svet Reke. Takođe se vidi da je priča, kao i veći deo serijala nastao na predlog Farmerovih urednika i agenata. Toliko sam navalio da počnem da čitam, da nisam primetio da držim u ruci zbirku različitih priča. Pretpostavio sam (opet pogrešno!) da se radi o kratkom romanu. Ali to je bila samo još jedna u nizu od srećnih grešaka koje su mi otvorile svet Filipa Farmera. Da sam u jednom trenutku postupio razborito i potrudio se da izbegnem pogrešku, verovatno bih se držao predrasuda i ispustio iz ruku ovaj pravi biser od zbirke.

Farmer piše ushićeno, izlomljeno. Riverworld je priča nabijena sjajnim idejama. Likovi su čudno postavljeni. Deluju pomalo kruto i neprirodno, kao deo kulise. No, glavni lik je intenzivan kao i autorova radoznalost. Fascinantno su snažne ideje koje Farmer istražuje. Koncept je toliko drzak da pleni. Iznenada, pripovetka se lomi i kao vodopad stremi u penušavi završetak. Od plitkog kiča, autor stiže do ozbiljnog društvenog komentara i pitanja o prirodi čoveka, te prirodi religije.

Pokušaću da se uzdržim od prepričavanja, a da vam ipak otkrijem o kakvoj vrsti intelektualne radoznalosti i drskosti se radi. Ljudi koji su umrli na planeti Zemlji nalaze se, oživljeni na nekom sasvim drugom mestu. Neki smatraju da je to raj, drugi da su u čistilištu, a većina se trudi samo da se snađe. Životni prostor su reka i njene obale. Dolina je “ograđena” brdima i neprohodnim planinama. U brdima rastu trava i drveće, a u reci žive ribe koje se hrane crvima iz mulja. Uz reku je postavljeno kamenje (grailstones). Svaki čovek je dobio svoju činiju (bucket, cornucopia, copia). Svakog dana, mistično kamenje u posudi proizvede nešto za jelo, nešto za piće i drogu. Sadržaj je potpuno slučajan. Nekada se u kofici nađe čili, tekila i duvan iz Virdžinije, drugi put musaka, pivo i dreamgum (izmišljeni narkotik velike snage).

Ljudi žive uz reku, “sortirani” po etničkim grupama i vremenu u kome su živeli. Sarmatska plemena, na primer žive preko puta Engleza iz sedamnaestog veka. Ipak, neki ljudi poput glavnog junaka Toma Miksa (Tom Mix) nalaze se daleko od “svojih” i putuju rekom. Ljudi su izmenjeni. Na Reci nema bolesti, ljudi se oporavljaju od svih povreda (osim smrtonosnih), svi su mladi, sve žene imaju jednako bujne grudi (neke su dobile, a neke izgubile na veličini), a trudnoća ne postoji. Smrt više nije nepoznanica. Svako ko je ubijen (ili se ubije) “rađa” se ponovo u roku od 24 časa, negde na drugom kraju Reke (sa svojom činijom). Dodaću još samo i to da Tom Miks putuje sa dvoje ljudi.

Prvi je njegov dvojnik, tajanstveni Jevrej po imenu Ješua, koji se bavi teološkim rasrpavama i odbija da nanosi povrede drugima, čak iako zna da smrt (više) ne postoji. Drugi saputnik je Bitnija, takođe Jevrejka, koja tvrdi da je poznavala Mojsija i priča prilično loše o njemu kao o “matorom jarcu”. Već sama postavka priče je bizarna, a pripovetka nam postepeno otkriva detalje čudesnog sveta Reke.

Sledeća priča nosi naslov “JC on the Dude Ranch”. Predgovor me je zbunio, jer pominje previše nepoznatih referenci za mene. Bacio sam se na čitanje, očekujući slično štivo kao “Riverworld”. Ne, nije ni nalik. Za početak, stil je mnogo bolji, ritam skladniji, a priča tečnija. Koncept je radikalniji. Filip Farmer piše drsko, kaubojski. Poenta pripovetke se nazire još na početku, ali sadržaj (blago erotski, mada je u njegovo vreme verovatno smatran za pornografski) jeste bizaran i više služi autorovom istraživanju, nego stvarnom pripovedanju. Čitalac lako može da postane ljubomoran, jer ispred sebe ima autorovu živu igru u koju nije uvek pozvan.

Slede još začudnije priče koje se krajnje drsko poigravaju sa likovima, stilovima i rastežu do krajnjih granica sve tabue. “Henry Miller Dawn Patrol” opisuje seksualne avanture čičica u staračkom domu koji se šunjaju da ispred noseva patronažnih sestara uskoče kod bakica u krevet i dobro ih “ispraše”. Sama akcija i ljubavni čin opisani su kao da je posredi borbena patrola i obračun aviona iz Prvog svetskog rata. Da ne znam da je u pitanju zbirka priča jednog autora, zakleo bih se da je svaku pripovetku pisao drugi pisac.

Ali to je tek početak. Da bi zaista radikalizovao svoj eksperiment, Farmer uzima pseudonim. To mu nije dovoljno, on izmišlja karakter svog alter ega. Ni to mu nije dovoljno, on POSTAJE neko drugi i iz tog stanja svesti piše sledeću pripovetku. “The Volcano” piše Pol Čapin (Paul Chapin), pisac bez jedne ruke. Njegov glavni junak, detektiv, takođe je jednoruk. Stil je potpuno drugačiji od prethodne tri pripovetke. “The Volcano” liči najviše na epizodu Zone Sumraka. Činjenica da su i izmišljeni autor i detektiv jednoruki naizgled ne služi ničemu. Ali majstorski, na suptilnom planu, Famer upliće taj podatak u priču, što joj daje još jedan stepen bizarnosti i napetosti.

Kroz ostatak knjige, Farmer će nas upoznati sa još misterioznih pripovetki i još izmišljenih pisaca. Žanr se menja i uglavnom čitamo drske intelektualne igrarije. Šta bi bilo da je Viljem Berouz (William S. Burroughs) pisao Tarzana, a ne Edgar Rajs (E.R. Burroughs), šta bi bilo da je Šerlok Holms sreo vanzemaljce, kako živi siromah na Beverli Hilsu? Ostale pripovetke su smeštene u kontektst koji je manje SF, a više (paranormalna) misterija. Sve je to prošarano seksom koji nije metod antropološkog ispitivanja ili izraz ličnog stava (kao kod Ursule Le Gvin), već jednostavno deo ludačke slobode koju Filip Farmer daje sam sebi.

Iznenađujuće delo. Mislim da sam iz njega naučio mnogo više nego što sam očekivao. Ponajmanje sam saznao o tehnici pisanja i pulp-žanru, a najviše o drskom pomeranju granica koje je često i važnije od stilske besprekornosti. Kasnije sam saznao da su Farmerove knjige “Doc Savage i Tarzan” zapravo izmišljene biografije ova dva junaka. Kakav autor! Čitajte Farmera!


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.