Dragi Deda Mraze,

Nisam bila dobra tokom cele 2011. godine. Lagala sam, varala, krala, bila sam bezobrazna, kasnila sam, ogovarala, imala sam grešne misli, podsmevala sam se ljudima. Verovatno ima još nedela, ali ne mogu trenutno svih da se setim, zato Ti ih samo ovako nabrajam, da imaš u vidu. No, uprkos svemu, i dalje smatram da imam pravo da tražim poklon od Tebe, kao i sva ostala deca. Ti si dobročinitelj, ljubitelj sve dece ovog krasnog sveta, i dobre i loše. Ti ne praviš razlike među decom, jer dete je dete “da ga volite i razumete”.

S obzirom na to da je spisak mojih želja poveći, pokušaću da se fokusiram na najneophodnije, pa ti izaberi bar jednu i usreći me.

Postoje insinuacije da će 2012. biti taj čuveni smak sveta, te u skladu sa tim imam samo jednu želju, koja se možda sastoji iz nekoliko manjih. Nešto kao buket cveća – cvetić po cvetić i eto ti buketić. Elem, hoću da tu jednu godinu proživim onako kako dolikuje. Da izlazim do besvesti, da pijem do besvesti, da se smejem do besvesti, da obiđem ceo svet, da upoznam mnogo zanimljivih i simpatičnih ljudi, da se družim sa svojim prijateljima i porodicom, da pokupujem sve one sitnice i krupnice koje su mi se oduvek sviđale, da konačno postanem mršava i zadovoljna svojim telom, da upoznam čoveka svog života (krajnje je vreme), da za svoj rad budem adekvatno plaćena. To je spisak ovih, takozvanih, ličnih želja, a imam ja i spisak neličnih.

Ukoliko je ikako moguće da zabraniš mojim komšijama da izvode radove na svojoj kući, pošto svakoga dana prave nepodnošljivu buku, od koje ću završiti u ludnici. Takođe bi mogao da učiniš nešto sa nesavesnim vlasnicima pasa, koji dozvoljavaju svojim ljubimcima da vrše veliku nuždu po trotoarima i stazama za pešake, pa ja redovno ugazim u “minu” u žurbi. Ove kontrolore u gradskom prevozu bi mogao da pošalješ na neki kurs lepog ponašanja i ljubaznog ophođenja sa ljudima, kao i šalterske službenike i službenice (tzv. šalteruše). I pojedinim našim estradnim zvezdama da zabraniš pojavljivanje po novinama i televizijama i da im objasniš da oni žive u Srbiji, a ne u Holivudu, te da bi mogli da se ponašaju u skladu sa tim, jer mi neopisivo negativno utiču na nervni sistem i moždane ćelije, koje pri tom nisu obnovljive! Umalo da zaboravim, ako možeš nekako da šapneš ovoj mojoj komšinici (znaš Ti na koju mislim) da ne izlazi više u hulahopkama i ućebanoj bundici sa sve veštačkim noktima, nadograđenom kosom i napumpanim usnama na ulicu, plaši mi buduću decu, a iskreno i mene zna da štrecne kada mi iskoči iza ćoška.

Nadam se da ćeš uzeti u razmatranje sve što sam gore napisala i da ćeš učiniti nešto za mene. Hvala Deda Mraze, čujemo se sledeće godine. Naravno, ako pregrmimo taj smak sveta.


Marija Ivanov je studentkinja novinarstva i veliko dete, koje odbija da odraste. Možda ponekad ne zna šta hoće, ali uvek zna šta neće. Ona živi svoj život i pušta druge da rade to isto.

Editors choice