Javljam se iz glavnog grada Evrope. Sunčano je i toplije, hvala što pitate. Evo baš sam do malopre sedela u bašti kafića i sunčala lice. I ruke, onoliko koliko su kratki rukavi dozvoljavali. Ponela sam i knjigu, te sam malo čitala, a malo zverala okolo. Mislim, ne bih ja, knjiga je vrlo zanimljiva, ali jedna te ista stvar mi upada u oči već mesecima i svaki put kada ugledam taj prizor okrenem se još jednom – da se uverim da sam dobro videla. Nekako se navikavam, ali i dalje ne razumem.

Tu ispred mene, maltene na samoj ulici, tik uz jednu kantu za smeće sede dve devojke. Prilično pristojnog izgleda, jedna u farmerkama i sakou, druga u suknji i košulji, jedu suši i piju belo vino. Smeju se i ćaskaju. Divan prizor, kao za razglednicu friends forever. Bio bi divan, možda bi bio divan prizor jednog dana, neke godine, kada ne bi sedele pored kante za smeće i na ulici. A verujte mi, briselske ulice nisu baš poznate po čistoći. Iako sam još od osnovne škole hodala visoko uzdignute glave, kada su oni koji me ne poznaju govorili da sam uobražena, a oni koji me vole da sam puna samopouzdanja; ovde se trudim da hodam očima uprtih u stopala i asfalt, vodeći računa da ne ugazim u nešto. Znate na šta mislim. A one, eto, sede tu i baš im je lepo. Očešaju ramenom tu i tamo kantu za smeće, ispruže noge pa pokupe svu prljavštinu sa ulice, onda sednu u turski sed, pa to prenesu na ostatak garderobe. A tamo prekoputa isto tako još nekoliko njih. I svima je lepo. A ja se setim reči nekoga ko živi ovde duže vreme: “Nisu živi dok ne sednu u upišano ćoše!”

Sede na betonu Pismo iz Evrope: Sve k’o sve, al’ da sede na hladnom betonu

I tako svakog dana - što mlado, što staro

Nekako uspem da se vratim štivu, ali avaj! Toliko mi bode oči jedna fina, ženska tašna (čitaj: skupa) koja stoji na podu pored stola. Toliko da mi je došlo da je podignem, otresem dlanom i stavim na sto ili okačim o ručku stolice. Jer greh je ponašati se nemarno prema takvoj tašni. Ali verovala sam da se gospođi koja sedi za tim stolom to i ne bi baš svidelo. Tako da sam odustala, a tašna je ostala da čuči pored stolice, gde je malo ćušne vlasnica svojom cipelom, koja ko zna u šta je sve gazila; malo konobar koji užurbano prolazi, malo vetar, malo prašina…

Onda se setim sebe i svojih tašni i tašnica, koje stavim na slobodnu stolicu, ili držim u svom krilu, ili zakačim za ručku stolice. Ili ona i ja delimo stolicu, pa gužvam ja nju, gužva ona mene, ali tu smo, zajedno. Onda se setim i svojih drugarica koje isto tako rade. Pa kada koračam ulicom i zazvoni telefon, te kopam da ga pronađem i to na jednoj nozi, jer na drugu naslonim tašnu. Sve, samo da je ne spustim dole. Ja je s vremena na vreme obrišem i alkoholom, ali to ne morate baš svima da kažete.

Tašna Pismo iz Evrope: Sve k’o sve, al’ da sede na hladnom betonu

A kada dođe kući verovatno je baci na kuhinjski sto

Znam da je ovo česta pojava skoro svuda u Evropi, a i malo dalje, tamo preko okeana. Nije da prvi put vidim i čujem, ali i dalje ne razumem. Možda im standard dozvoljava da se tako ophode čak i prema skupim stvarima. Možda svakog dana kupe po jednu novu torbu. Možda im je kralj Leopold II sve to omogućio dok je eksploatisao Kongo (a možda to iz mene progovara štivo koje čitam). Možda misle da su ulice tek oprane. Možda ih, jednostavno, nije briga da li je čisto ili prljavo. A možda i ja opsesivno-kompulsivno preterujem. Možda se oni samo ponašaju evropski, a mi to, jelte, još uvek ne umemo. Možda.

Setim se Beograda, drugarica i mene kako sedimo u nekoj bašti i pokušavam da zamislim nekolicinu ljudi kako sedi tu na trotoaru pored nas. Ili neku od nas kako seda na klupu, a da prethodno nije počistila rukom ili maramicom. Ili neku devojku kako je na trenutak sela u neko ćoše u prolazu na Zelenjaku da bi izvukla nešto iz tašne. Pokušavam, ali ne ide. Neće. Neće, Đole! Nismo mi takvi ljudi. Naročito nismo takve žene.

Ajd’ muškarcima nekako i opraštam što sede na hladnom i prljavom betonu, ali devojkama ne. Ne, nikako! Šta li bi im bake rekle da ih samo vide?!


Zorana Cvetković – brbljiva devojčica u duši satkanoj od suprotnosti- rođena u minut do dvanaest poslednjeg dana u godini a užasava je stav „završiću to kasnije“. Plaši se visine a neostvarena želja joj je skok padobranom. Zimsko dete koje obožava sunce i vrelinu. Ne želi da odraste. Slatkiši, lepo pisana reč, ljubav i moda- tako malo za sreću treba.

Editors choice