Pitanja srca: Da li te još volim, ili nemam baš neki izbor?

Pitanja srca: Da li te još volim, ili nemam baš neki izbor?

Postoje momenti malodušnosti, kad se zapitate, onako cinično i bezdušno. I ne možete da pronađete odgovor. Jer, verovatno je i jedno i drugo.

Ljubav koju poznajete na početku, nije ista ona ljubav o kojoj se preispitujete na kraju. Ne mora to da bude kraj veze, ali svako preispitavanje ljubavi je kraj jednog perioda. Onog u kome su se stvari podrazumevale, jer je sve išlo glatko. Klizilo, dok nije proklizalo.

Ljubav se pretvori u naviku, kažemo olako. A kako smo to dozvolili? Štrecnemo se kad se setimo da se zapitamo. Jer nije se ljubav sama od sebe pretvorila u naviku. Osim toga, postoje dobre i zdrave navike, koje s ljubavlju negujemo celog života. Ili, prosto uživamo u nekim svojim lošim navikama i nipošto ne želimo da ih se odreknemo.

O kojoj vrsti navike se radi? Na koju ljubav smo navikli? Na onu u kojoj uživamo, kao uživaoci droge, iako je loša za nas? Na onu kojoj se uvek vraćamo, jer je to naš najbolji izbor, što ustanovimo svaki put kad se preispitamo.

Malodušnost nastupa tamo gde je prazno. Ako smo inače puni ljubavi, prazninu koju osećamo u vezi, pokušavamo sami da popunimo. A onda nam se čini da smo to i inače radili. Da smo nekako, uvek bili dosta sami u toj vezi. Moramo da obratimo pažnju na prazninu i malodušnost, nemamo kud. Nikakva količina naše sopstvene pozitivnosti, spremnosti i dobre volje, neće popuniti mesto koje praznim ostavlja onaj drugi.

Pitanja srca Da li te još volim ili nemam baš neki izbor1 Pitanja srca: Da li te još volim, ili nemam baš neki izbor?

Onaj ko samo i dalje klizi. Ne brinući zbog proklizavanja. Ili se prosto svaki put otkliza malo dalje, van domašaja naših namera i van dosega naše dobre volje.

Ne možemo udvoje sami u ljubavi. Iako sami možemo da osećamo, provodimo i dajemo svu ljubav ovog sveta.

Kad se cinično osvnemo na poziv malodušnosti, pitajući se da li zapravo i nemamo neki bolji izbor i da li prosto treba da ostanemo tu gde smo, jer baš i ne vidimo kuda bismo dalje mogli da odemo, praznina neprijatno odzvanja. Kao posle šamara.

Ljubav ne zaslužuje da je tako tretiramo. Jer ne možemo da ne uzmemo u obzir sve što smo uložili da joj omogućimo da klizi. Ako proklizava, nije sama posrnula. Gurnuli smo je. Ako mislimo da više ne možemo bolje, činimo nepravdu sebi, svom partneru i protoku sve ljubavi ovog sveta. Jer to nam se sigurno ne čini zato što smo dali sve od sebe, nego zato što smo osetili sopstvenu prazninu. Besmislenost napora i dobrih namera. Distancu koju smo nekako zadržali, misleći da zadržavamo sebe i svoju posebnost, da se ne apsorbuje u ljubavi.

A tu se onda radi o strahu, toj suprotnosti od svega ljubavnog.

Strahu od samoće, strahu od nepoznatog.

Volite li još svoju ljubav, kao dobru staru naviku, kao sunčanje na terasi, na poslednjem jesenjem suncu, uz kafu i pogled na drveće, koje ogoljava pred vašim očima, izvodeći istu onu čaroliju koju izvodi svake jeseni, pred vašim večno zadivljenim pogledom?

Ili biste izabrali nešto bolje? Neko doba koje se još nije preobrazilo u svoju jesen?

Aleksina Đorđević