Plakanje je nepristojno

Plakanje je nepristojno

To je poruka kulture koja javno izražavanje emocija smatra neadekvatnim (ako ne i sramnim) i poručuje vam da se negde sklonite, ako već morate da plačete. Osim toga, ako vas baš spopadne neka nezadrživa tuga usred sveta, verovatno ćete se osećati užasno neprijatno i svim silama nastojati da progutate knedle.

Možda će vam isto biti neprijatno ako zbog nečeg imate potrebu da se kezite kao budala, ali smem da se kladim da to ni vama ni okolini neće smetati ni izdaleka toliko kao plač.

Još jedna dozvoljenija nekontrolisana emocija je bes. Što je potpuno apsurdno. Svađe i tuče u javnosti su toliko učestalije i prihvatljivije nego plakanje, da je to prosto zabrinjavajuće.

Časkom ćete kao osujećeni vozač, recimo, otvoriti prozor i isprozivati milu majku drugim vozačima najsočnijim rečnikom, bez imalo zazora. Međutim, suzdržavaćete se da se ne rasplačete pred prizorom koji vas rastužuje i još ćete se ljutiti na sebe što ste tako slabi, pokušavajući da dozovete prihvatljiviju emociju ljutnje i besa.

Kome i gde je dozovljeno plakanje?

Deci. Do nekog uzrasta, dok ne usvoje norme odraslih i počnu da se stide da ih neko vidi kad plaču.

Ženama na venčanjima, dok gledaju filmove i, ređe, pozorišne predstave.

Ženama, tokom rasprave sa muškarcima koja se odvija bez zaklona privatnosti.

Prosto je divno videti muškarca kako besni i ženu kako tiho plače. Skoro kao Veliki brat, ili tako neki užasno zabavan rijaliti u kome se ljudi svađaju i plaču.

Muškarcima je dozovljeno da plaču na sahranama i, eventualno, uz samrtničku postelju. Sve ostalo se ne toleriše, ni javno ni privatno.

Ko kaže? Nemam pojma.

crying sad woman Plakanje je nepristojno

Kako se osećate ako vam se desi da se rasplačete na nekom neadekvatnom mestu? Osim što ste tužni

Ja znam da nijedna žena neće osuditi muškarca koji plače i smatrati ga slabim i mekim, već će ceniti to što je u stanju da da dozvolu svojim emocijama i da pokaže svoju ranjivost.

Izgleda da je plakanje privatna stvar, kao i odlazak u toalet, a da su smeh i izražavanje radosti i privrženosti potpuno legitimni i čak dobrodošli.

Kad gledate nekog kako se raduje i smeje, ne možete da se ne smešite, iako nemate pojma o čemu se radi. Nije ni važno. Energija radosti se širi i vi reagujete, kao cvet na suncu.

Možda ljudi žele da ograniče i izoluju tugu, zato što ima potpuno isto dejstvo. Niko ne voli da bude tužan i da gleda drugog kako tuguje, svi znamo kako je teško kad ti se cepa srce i zato bismo se uvek radije smejali, nego plakali.

I kad suštinska potreba ljudskog srca za radošću i deljenjem i množenjem radosti preraste u normu civilizovanog ponašanja, ona izvitoperi onu drugu potrebu za ispiranjem tuge plakanjem i navede nas da se osećamo neprijatno, ako nam krenu suze negde gde ne možemo da se osamimo i isplačemo.

Nema puno mesta za duboku tugu, jer ona ne pripada kulturi instant zabave.

Ali sledeći put kad počnete da gutate knedle, setite se da je ta priča o tome da je plakanje nepristojno obična propaganda.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.