Planinari

Planinari

Ptica mora da leti, čovek mora da sanja. Jednog jesenjeg jutra, visoko u Himalajima, Sergiu i ja bližili smo se cilju. Monahinja Kelsang Namtso bila je takođe nadomak ostvarenja sna.

Poslednja baza pred vrh Čo Oju nalazila se u bilizini prolaza Nangpa La. Neki su zbog toga smatrali da Tirkizna boginja i nije neki planinarski izazov. Kroz Nangpa tog jutra prolazile su izbleglice sa Tibeta.

Za nas, dan je doneo konačni ispit. Sneg i led Čo Oju izazivao nas je samim svojim postojanjem. Bili smo zahvalni Edmundu Hilariju što je tako jezgrovito opisao srž alpinističkog duha. Za stotinu pešaka koji su se kao tanka nit nade nazirali u daljini, Čo Oju je bila strašna boginja kojoj su se molili da ih propusti kroz Nangpa La.

Uspon je bio veoma naporan. Redak vazduh brzo nas je iscrpljivao, a nismo imali boce sa kiseonikom. Klesao sam rukohvat u ledu, a glečer se svetio posipajući me snežnom prašinom koja mi je štipala jagodice. Dahtao sam u obrazinu pernate jakne i čudio se vrelini od koje sam se znojio, osam hiljada metara iznad mora. Ispod nas, nazirala se kolona promzlih ljudi. Vijugali su uz glečer, tražeći najlakši put kroz snežnu prtinu.

Na poslednjem odmorištu, Sergiu je dahtao kao štene. Uspeo sam da se nasmejem i potapšem ga po ramenu. Iako smo bili iscprljeni od visine, hladnoće i vetra osećali smo da nas čarolija vuče ka vrhu. Krenuli smo polako, kao u snu. Ispod nas, izbeglice su gotovo prešle prevoj. Malena Kelsang ohrabrivala je sunarodnike i smešila im se zarumenjenih obraza. Srce im je tuklo od uzbuđenja, a ljubav i želja da vide Dalaj Lamu, vodila ih je kroz smetove. Duh je žudeo, telo se pokoravalo.

Konačno, napredak više nismo merili metrima, već koracima, a zatim ukočenim prstohvatima. Stupili smo u san, popeli smo se na vrh. Sergiu je skinuo kapuljaču, poljubili smo se i zagrlili. Obojica smo žmirkala na podnevnom suncu i trajala kroz tihi ushit uspeha. Nadao sam se da ću imati snage da urliknem, da se smejem, da se radujem.

A onda se pucanj prolomio dolinom i jezom ispunio naš svet. Jurnuli smo niz stenu, ka odmorištu. Prilike vojnika pojavile su se na grebenu. Gađali su kolonu, kao da love zečeve. Opčinjena, kolona je nastavila svoj put. Za njih nisu bili važni meci, već hodočasnički san. Sledeći rafal primakao se grupi. Sergiju je bio blizu podnožja i grabio je kameru. Vernici su potrčali, sporo, sporije od kuršuma.
Metak je obojio glečer u crveno i mlada monahinja Kelsang Namtso srušila se u sneg. Oči su joj gledale u nebo, a njena duša se uspinjala ka nebesima.

Kao da ih je vetar sa Čo Oju raspršio, izbeglice se raštrkaše. Unezvereni ljudi preplavili su naš logor. Kineski vojnici pratili su ih kao vuci i obrušavali se na zaostale. Bio sam besan i nemoćan. Pogledao sam ka vrhu i osetio kao da mi čitava planina pritiska vrat. Soptao sam na retkom himalajskom vazduhu, suviše skamenjen da bih plakao. Pucnji su i dalje odjekivali, a glečer je krvario.

Osvrtao sam se oko sebe u neverici. Iz stomaka se javljao bol. Iz mojih slepoočnica udarala je opijenost pobede. Stapali su se u kuglu patnje, u središnjoj čakri, u grudima. Želeo sam da udahnem vazduh, da udahnem nadu, ali su vriska dece i štektanje mitraljeza sekli preko moje duše.

Posada baze posmatrala je jesenji dan. Kineski vojnici bili su samo smetnja, jedna od nepogoda. Alpinisti su lenjo ispijali kafu, nadali se da će da ostanu nevidljivi za jarosne vojnike. Niko nije podigao palog, niko nije nahranio gladnog, niko nije sklonio progonjenog.
Zatekao sam Sergiu kako daje dvopek mališanu i upućuje izbeglice kuda da izmaknu vojnicima, kako da se dokopaju Nepala. Nisam imao snage ni da urliknem, ni da zaplačem.

Bol i užas tukli su mi kroz vratne žile, ali probio sam se kao kroz led, i pridružio Sergiu. Od tanke niti nade, stotinak hodočasnika, osmoro je ostalo u snegu. Tridesetoro su uhvatili kineski vojnici i kao stoku poterali nazad na Tibet. Polovina je našla put do obližnjeg mesta, iako su usput umirali.

Dan se bližio kraju, ali osećao sam da ne može proći. Sergiu i ja smo odlučili da ne ćutimo. Jedino tako mogli smo da spasemo naše duše i na neki način uzvratimo Tirkiznoj boginji.

* * *
Posvećeno Matei Sergiu i Gavan Aleksandru, dvojici rumunskih alpinista koji su snimili masakr u prevoju Nangpa La i tako naterali kinesku vladu da prizna zločin, kao i drugim alpinistima koji nisu ćutali.

sergiu Planinari

Sergiu Matei, planinar koji nije ćutao

Posvećeno monahinji Kelsang Namtso koja je u sedamnaestoj godini napustila telo, osam hiljada metara visoko, u Himalajima.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.