Muzika je nešto drugačije, senzacionalno. Kao otrov ulazi u krv i postaje deo svakog novog daha. Kada se oči sklope, nastaje savršenstvo i onda, osećaj, kao vreli letnji vazduh, počinje da se meša sa znojem dva, već gotovo srasla u jedno, tela, pojačavajući to čudo, mešavinu svih mogućih osećanja, živog i neživog, čineći da shvatimo da je to način na koji možemo najbolje upoznati život i ono što jesmo.

Sa rukom oko struka, obrazom uz obraz i, lagano, telom uz telo. Mokro, bez stida i srama. Bez obzira da li neko gleda ili sve gotovo briga za to. Smeli zvuci stare trube polako se mešaju sa umetnošću vrednog saksofoniste i pijaniste čiji prsti klize preko dirki kao ruke muškarca koji živi svoju ljubav kroz ples, muziku i svoju partnerku, čiji svaki deo tela pod rukom poznaje kao samog sebe. Pogledi uprti u te dve strasne bombe u pokretu jednostavno osećaju tu magiju. Taj par, koji uživa trošeći svoje potpetice, možda nema savršene figure, ali to je sve jednostavno toliko malo, neprimetno i nevažno jer oni zajedno stvaraju ono što popunjava nedostatke. Uz muziku.

ples na ulici Pleši sa mnom

Bilo na ulici ili na plesnom podijumu ritam čini da zaboravimo na sve i da se prepustimo

Muzika stvara taj neopisivo dobar osećaj koji nema definiciju. Ne može se nazvati strast, ni ljubav. Ne može biti tvorevina jedne ruke bez olovke koja piše srcem koje diktira note, ali isto tako ne može poteći ni od bilo kojih stotina prstiju spojenih u jednom trenu. Muzika pruža sve. I ono što boli i ono što se zove sreća, i ono što prija i ono čega se plašimo. Osetimo da je svemoguća. Postoji li ista što može da prolazi kroz vazduh, a da se ne vidi, da pluta po površini vode bez imalo straha da će potonuti? Da li nešto može da uđe u telo čoveka koji ima sposobnost da oseća i voli, kojeg nešto boli i čini srećnim u isto vreme, a da mu ne cepa kožu i ne ostavlja posledice? Ako nismo spoznali nešto tako, onda možda jednostavno još nismo upozanali sebe i život u nama, ili se samo plašimo da otkrijemo svoje prave čari koje ne poštuju tabue savremenog društva i prevazilaze granice. Ali, jednom se živi. Jednom traje trenutak, i to onoliko koliko mi to želimo i koliko posebnim ga mi učinimo. Kao pesma. Jer život, nepročitan  i neprostudiran, kao muzika, čiji se tonovi samo jedanput osete duboko, želi i nudi vam se da dotaknete svaki deo njega, bio on dobar ili ne. Sve što treba da uradite je da pustite ruke sudbine i muzuke da vas uzmu za sebe, i da zaigrate, kao da niko ne gleda.

ples senzualno Pleši sa mnom

Sve dok uživate uz muziku u partnerovim rukama, nije važno ko vas posmatra

I opet, muzika je sve. Nije samo ljubav, ali je i to. Ljubav između instrumenta i svirača, prstiju i dirki, muzike i reči. Čoveka i žene, njihove strasti i njih samih. Muzika je ljubav koju osećate dok volite nekoga. Muzika je pogled koji se prostire ka nekome ko vam je okupirao pažnju. Muzika je dodir kojim prelazite preko kože osebe koje leži pored vas i muzika je poljubac koji čini da se usne spoje tako da sve ostalo nestane i postaje manje važno.

ples u dragim trenucima1 Pleši sa mnom

Muzika je oduvek bila neizostavni deo bitnih trenutaka u životu svakog čoveka

I, lepo je kada nešto čujete od drugih, ali sve je uverljivije kada sami tragate. Zato stavite ruku na partnerovo rame, dozvolite da vas drži njegov stisak oko struka i poslušajte ono sto želite, i osetite ono što je kao stvoreno samo za vas, ali ipak dovoljno dobro i za svakog drugog. Pojačajte svoj život i zaigrajte. Onako kako vi to želite, bez obzira da li vas neko gleda. Jer, muzika je sve, a sve je život.


Natalija Krstić se često zapita da li celi život provedeš u tišini jer se plašiš da ćeš reći nešto pogrešno. Ako te niko ne čuje, kako će onda naučiti pesmu koju pevaš? Ona daje svoj glas, svoje mastilo i papir, pokret ruke i treptaj oka. Ona voli svoje prijatelje, porodicu, voli sreću koju donose male stvari. Njene misli su čiste, ona misli da voli, ona veruje, veruje…

Editors choice