Svi nosimo maske, koje nam omogućavaju da zadržimo civilizovane odnose i granice privatnosti, da se predstavimo onako kako hoćemo, da sakrijemo ranjivost i prikažemo transparentnije strane svoje ličnosti. Ljudi bez ikakve maske imaju poremećene granice ličnosti i njihovo ponašanje je manje ili više asocijalno. Razlika među nosiocima maski je svest o maskama. Kad obratiš pažnju, uvek možeš da vidiš ispod maske,kao što uvek možeš da ostaneš na površini da nikad i ne poželiš da vidiš šta je ispod nečije maske. A one su raznovrsne – uglavnom nosimo neke maske za koje mislimo da su privlačne, ali nosimo i neke koje treba da zastraše protivnika – baš onako kako to radi životinjski svet, sa svojim šarama, bojama i zvucima. Fina glazura ili ratničke boje, klovnovski nos ili plašt nevidiljivosti, svi, ali svi nosimo neku vrstu maske, koju skidamo samo pred najbliskijim osobama. To ne znači da smo svi lažnjaci. Maske su parametri socijalno prihvatljivih odnosa i rekviziti zaštite ega. Ako umemo da skinemo masku, ili da prozremo tuđu, maske nisu problem. Ali ako pokušavamo da se predstavimo kao nešto što uopšte nismo, ako smo sami sa sobom u neskladu i želimo da budemo neko drugi, ko verovatno ima osobine sasvim suprotne našima, onda smo fejkeri. Lažne osobe se strašno ljute kad su provaljene i nipošto ne priznaju da su samo loši glumci, jer onda bi im se srušio svet koji su sami izgradili u svojoj glavi i poverovali da i drugi mogu da ga vide, ako se oni dobro potrude da ga predstave.
