Noć. Svetla zimska noć, i kiša koja nosi niz ulicu poslednji sneg. Pun mesec obasjava njegov širom otvoren prozor. Kuda god da pogleda, vidi police. Vidi svet ispunjen knjigama. Korača pažljivo po prašnjavom tlu, jer ovde tako dugo niko nije zalazio. Vrhovima prstiju dodiruje teške poveze koji drže na okupu rečenice, nečije priče, srećne i tužne krajeve. Išao je tako satima, kroz pesme i žanrove, tuđe svetove. Pisao je i svoje stranice, čuvao ih, sonetne vence, cepao i bacao, a ona ih je čitala. Nije znao ni gde bi otišao, bežao je valjda od samog sebe. Tražio je nju.

Slika 179 Pobegao sam

Reči i stihovi, stranice svetova. Pisanih, stvorenih, zaboravljenih

Pobegao je, tražio kraći put ka sreći, trčao je daleko i nikada nije stao. I svakim novim korakom bežao je dalje, i negde na pola puta mu je postalo jasno, da se ne može vratiti, da je prekasno, da će se svaka noć završiti jutrom, da će ga buditi ljubav bez ljubavi, laž i samoća. To je našao tražeći sebe. Pita ga svakog novog jutra njegovo srce šta ona radi, i zašto o njima više ljudima ne priča. A zna on gde je i zašto o njemu više ne govori, ali sa tim ne može da se pomiri, jer otišao je kao poslednje smeće, i sve ono važno joj nije stigao reći.

Zašto se tada bojao ljubavi, i zašto se i dalje boji sreće, zašto je traži u svom gradu, kada ga svaki pločnik podseća na njen smeh, i korake pored njenih. Zašto i dalje postoji dan u mesecu koji dočekuje na ulici, gledajući kako jutro se budi, zašto uvek sedne na isto mesto i misli kako sve bilo je tako lako, i polako shvati da na tom mestu sedi sam. Pobegao je poslednjim opravdanjem, i uvek zamisli, da joj je samo šapnuo neke reči, koje nikada pre progovorio nije, koje ona nikada nije čula, možda bi je podsetile da… Sada je kasno. I iznova je godišnjim dobima čeka, pušta da ode, kroz ona ista crna vrata, dole, na sredini… I tako je teško sa tim živeti.

Slika 267 Pobegao sam

Sve ono važno je pustio da ode sa njom...

Da joj kaže sad “oprosti”, to tako jadno zvuči, jer izgubio je davno, kada je bio klinac, tako ponosan, jer imao je nju. Seća se još uvek svake sekunde, poslednjeg poljupca, seća se njihovog mesta, usamljenog drveta i roze latica, bilo je prolećno podne, i ona ga je čekala tamo. Seća se njenog zagrljaja i vetra koji ih je obavio scenom iz filma. Seća se da se smejao u sebi, kako tako nešto nije moglo da se desi nikome sem njima, seća se da ga je tada ljubila kao srcem, a vazduh nije mirisao na proleće, mirisao je na njihovu pesmu, dodire. Istina je, pobegao je, priznaje joj to sada, nije znao od čega je bežao niti šta je to hteo, tražio je valjda samog sebe, jurio je za snovima, koji ga sada srušeni bude noću. I negde usput, zauvek, izgubio nju…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice