Lako je uvideti grešku. Lako nam je i da shvatimo da uvek grešimo na isti ili sličan način. Još jedan korak možemo lako da napravimo sami približavajući se spoznaji svojih uverenja – jasno nam je da nije do njih, osoba koje biramo, nego do nas, jer uvek privlačimo iste tipove. Ali, samoispitivanje doseže otprilike dotle i svaki naredni korak je težak i zahteva asistenciju, pomoć, usmerenje koje dolazi sa strane i nudi nam drugačiju perspektivu iz koje možemo da pogledamo sebe nepristrasno. Ono što obično ugledamo jesu uverenja koja su nam već zagorčala pola života i koja su nekako postiđujuće prosta i razumljiva kad se gledaju sa strane.

Partner koji nas ne poštuje, ne ispoljava osećanja, a verovatno ih i ne vrednuje, nego ostaje sa nama zato što mu je zgodno i udobno, što nam svojim ponašanjem jasno stavlja do znanja, ogledalo je naših uverenja o tome da nismo vredni ljubavi i poštovanja, pa ništa bolje i ne zaslužujemo.U procesu razotkrivanja ovih uverenja, verovatno će se pojaviti rečenica „ja sam bezvredna“ u šta smo poverovali u nekom trenutku formiranja ličnosti, kroz odnos roditelja i staratelja prema nama.

par na ulici Pogrešan izbor partnera   odraz naših uverenja

Možda oni nisu stvarno tako mislili. A nisu mislili ni o tome kako njihovi postupci, ponašanje i poruke utiču na formiranje naših stavova, jer su bili prosti i neobrazovani ili veoma zauzeti, bolesni ili zabrinuti, ili sve to zajedno. U vreme kad gradimo, odnosno usvajamo uverenja, mi nemamo rezon, selekciju i razumevanje, nego uzimamo ono što nam se pruži, bukvalno. Zato je potrebno da porastemo i susretnemo se, obično na najneprijatniji način, sa posledicama svojih uverenja, da bismo mogli da ih uvidimo, razumemo i raščinimo.

Da bismo shvatili da neodgovorni, nedorasli i labilni partneri nisu kamenje na našem emotivnom putu koje treba da raskrčimo da se ne bismo saplitali, nego su naši orijentiri. Koji ukazuju, najjasnije moguće, za svakoga ko je u stanju da se malo izdigne iznad situacije i pogleda je iz ptičje perspektive, na to kako smo puni nepoverenja. Biramo one na koje ne možemo da se oslonimo, zato što nam naša uverenja ne dozvoljavaju da primetimo i odaberemo neke postojane i odgovorne tipove.

Jer nemamo poverenja u muškarce, ubeđene smo da im treba usmeravanje, zaštita, spas, podrška, ne shvatamo ih ozbiljno i ne računamo na njih, jer verujemo da moramo i možemo da se oslonimo samo na sebe. Odigravajući svoju pouzdanost, okružujemo se detinjastim i nepouzdanim partnerima, pa čak i prijateljima, kako bismo mogli da ostanemo glavni, nadležni, razumni i stabilni.

Sva uverenja koja nam zagorčavaju život, suštinski su glupava, sebična, uskogruda, ograničavajuća i sramna za inteligentnog čoveka. Ali, inteligencija nam pomaže da ih sagledamo i pronađemo način da ih se oslobodimo. Ne potcenjujte svoju pamet u borbi protiv glupih uverenja.

Pročitajte još:

Celog života volim idiota

Aleksina Đorđević

Editors choice