Ja sam novinar. Novinar koji rečenicu započinje zamenicom ja i time daje sebi na značaju. Takvi smo mi, sujetno se borimo za svaku svoju priču. Pokušajte da zaronite duboko u svoje misli i shvatićete da smo, u stvari, svi takvi. Svako od nas ima tu iskricu sujete, samo je pitanje kod koga će se i kojom brzinom rasplamsati.

Stigao mi je mejl od urednika. Osim uobičajenog početka – Poštovana, vaš prethodni tekst je ispunio moja i očekivanja čitalaca, koliko sam mogao da primetim… bla, bla, bla… dodao je: “Podsećam vas da je rok za sledeću priču već sutra. Pozdrav.”

Sutra? Stalno neki rokovi. Rok za pisanje teksta, rok za otplaćivanje kredita… Tek kada te neko ovako prodrma shvatiš šta sve plaćaš, otplaćuješ, daješ, odavde uzimaš, a tamo dodaš i sve ukrug.

Znači, sutra? Preblizu je. Ok, to je moj posao i završiću ga. Otvaram stranicu u Wordu, podesim sve potrebne parametre i pokušavam da se usredsredim na zadatak. U međuvremenu, pustim muziku – opuštajuću – svaki put me umiri pred pisanje. Skuvam kafu, čaj, spremim ručak, operem sudove. Uradim sve, al’ priče niotkuda. Otvorim još jednu stranicu u Wordu. Podesim parametre i naslov je već u glavi. Zapišem ga. Volim kada odmah imam naslov, jer tada se reči same skupljaju na papiru. Neverovatno, ali istinito. Međutim, ovaj naslov i priča u glavi nemaju nikakve veze sa mojim današnjim zadatkom. Uh! Panika! Imam rok, a nemam priču. Ma, kakvu priču, nemam ni slovo.

Slika110 Pogrešna priča u pravo vreme

Sve je spremno za početak, ali... Naslov je za sve kriv!

Vraćam se na stranicu koju sam udostojila naslova. Reči se u glavi munjevito nižu jedna za drugom. Toliko brzo da ne stignem ni da zapišem. Priča je ljubavna, moja i njegova. Nije me briga što ćete reći da sam dosadna i njanjava. Nisam kriva što sam nesrećna u ljubavi. Ili, možda jesam? Verovatno sam pogrešila, ali verujte mi, veoma malo. On je ostavio mene. Dakle, kriv je. Nisam patetična, ali nastojaću da ovaj tekst zadrži formu ljubavne drame, neću štedeti na iskrenosti, ispričaću vam sve o njemu, o nama.

Uvod poseduje nekoliko uopštenih rečenica o ljubavi i životu udvoje.

Priču razrađujem činjenicama. Voleli smo se, živeli život mladog bračnog para u Srbiji. Imali smo svoje poslove. On je mašinski inženjer i radio je na brojnim projektima. Shvatate da je, kao i ja, imao rokove. Znala sam da će mi rokovi doći glave! Ne bi li ih ispoštovao i zadatke izvršavao na vreme, ostajao je prekovremeno. Ja sam svoje tekstove mogla da pišem od kuće, ali on svoje projekte nije. Nakon razvoda sam shvatila da je mogao, ali nije hteo. Zašto? Stvarno nisam namćor i neko ko bi ga ometao u bilo čemu. Jednostavno, gospodin je želeo da bude van kuće. Sada shvatam onoliko cveće i parfeme s poslovnih putovanja. Fuj! Da, imao je ljubavnicu. Svako ko je ikada bio u sličnoj situaciji, zna o čemu govorim. Osim toga što ste iznevereni, besni i tužni istovremeno, postavljate sebi ključno pitanje: “Gde sam pogrešila?”. Nisam nigde pogrešila, znam. Šta mu tačno nije odgovaralo – to što sam bila žena, ljubavnica, kuvarica, što sam ispoštovala svaki datum, njegove i svoje roditelje, njegove poslovne večere, a svoje odbijala ili pomerala za drugi put ne bih li sa njim uživala u krevetu? Šta tačno? Kada sam jednom svom prijatelju navela sve trenutke nežnosti koje sam mu pružila, plus stvari koje sam činila mimo toga, što za sebe, što za njega, rekao mi je: “Ti si, bre, multipraktik! Voleo bih da si moja žena.”

Zazvonio mi je telefon. Majka je.

“Molim, mama?”

“Zdravo, šta radiš? Šta ima novo? Šta imaš za ručak?”

“Pišem, mama. Nema ništa novo i sigurno neću umreti od gladi.”

“Uf, super. Mislila sam da dođeš na ručak, doći će i bata? A, o čemu pišeš?”

“Ne znam. Nisam ni počela. Pisaću već o nečemu. Neću stići na ručak, hvala na pozivu.”

Spustila sam slušalicu. Ne želim da idem ni na kakve ručkove. Oni su srećna familija i nema potrebe da im kvarim porodične momente. Volim svog brata više od svega na svetu, ali situacija je takva. Ona, moja snajka, čudna je žena. Čudna, ali očigledno pametna. Drži ga na uzici tako neprimetno i u svakom trenutku zna gde je, s kim i zašto. Uvek sam mislila da muškarce to nervira i guši. Ali, prevarila sam se. Ona i dalje ima svog muškarca, a ja… nikoga.

Pogledam na sat, 18:45h. Ponovo otvaram prethodnu, praznu stranicu, a kursor na ekranu blinka li blinka, tako nervozno da me izluđuje. Usredsredila sam se na svoju priču, a poslovni zadatak ostao je netaknut. Ok, naslov ću na kraju. Sutrašnja tema je… je… Nisam vas upoznala sa vrstom svog posla. Kolumnista sam i pišem za jedan ženski magazin čiji naziv neću navoditi. Bavim se temama koje su najčešće kulturnog, obrazovnog, a ponekad i ljubavnog karaktera. Volim putovanja i posle svakog interesantnog, magazin za koji pišem udostojim divne priče, a na čitaoce prenesem sve svoje utiske i važna obeležja nekog grada. Kažu mi da sam dobra u tome i hvala im.

Tema sutrašnje kolumne je “Život udvoje – da ili ne?”. Gde me nađe? Volim kada, kao što rekoh, naslov spontano “izađe” iz moje glave. Život udvoje nije mi stran, ali sam vam u prethodnom tekstu objasnila da mi nije prijatno da govorim o tome.

Mogu ja ovo. U stvari, moram…

Jednim klikom vraćam se na već načetu, svoju ljubavnu priču. U poslednje vreme mnogo sam mislila o njemu, pa je verovatno ovo normalan sled događaja. Nije mi se javljao, a ni ne očekujem. Pišem jer mi je lakše kada izbacim iz sebe negativne misli, a time ne zamaram druge. Ja ću je napisati, pročitati i ostaviti samoj sebi u amanet. Šta bih drugo?

Tekst o “Životu udvoje” je pri kraju. Još nekoliko rečenica i gotovo, spreman je za slanje. Sejv, klik i ćao.

Super, ispoštovala sam rok, urednik će biti oduševljen. Ovo je bio dan pun nervoze i tuge, ali sam učinila nešto dobro za sebe. Send.

Sledećeg jutra sat me je podsetio da je pola osam – vreme za buđenje i nove radne pobede. Kafu sam ispila onako s nogu. Ne doručkujem, iako znam da nije zdravo. Kod mene sve nešto mimo sveta. Stižem u redakciju srećna i rasterećena i lagano pokucam na vrata urednikove kancelarije.

“O, zdravo, Sofija. Uđi, evo baš razgovaramo o tvom tekstu.”

Kolega koji je zadužen za rubriku “Život” stajao je pored urednika i blago se osmehivao. Nisam shvatila zašto govore o mojoj priči. Čini mi se da je kao i svaka prethodna – dobra. Rutina. “Šta li sam tako važno napisala i koje sam izvore koristila?”, pokušavala sam da se setim.

“Uredniče, znam da ponekad preteram s epitetima i da umem da se raspišem, ali čini mi se da sam zadovoljila sve kriterijume, zar ne?”

“Zadovoljili? Ovo je odlično. Traženi tekst nisam ni pročitao jer mi ga niste ni poslali, ali sam oduševljen ovim što sada čitam. Odlično ste nam opisali ‘vašu priču s bivšim partnerom’. Svesni ste toga da narod voli da čita ovakve tekstove? Drugačije, a opet svakodnevno – ljubav, veza, raskid, svako će se pronaći u ovome. Divno. U suštini, ovo smo tražili. Hvala vam što ste to podelili sa nama.”

Zacrvenela sam se i izašla bez reči. Uh, šta umor učini od čoveka! Porazila me je pomisao da će moja životna priča biti objavljena i da će je i on možda pročitati. Sigurno će misliti kako sam jadna i nesrećna kada svoj “nikakav život” prinosim drugima na tacni. Nema natrag. Novinar sam, profesionalac i time se ponosim. Progutala sam knedlu. “Neka je objave. Zašto da ne?”, pomislila sam. Možda će ova moja priča pomoći drugima. Neko će svoj život uporediti s mojim i shvatiti gde greši ili šta je potrebno da promeni u svom odnosu s partnerom.

Utorak je moj dan. Svakog utorka moja kolumna osvane u dotičnom magazinu. Otvorila sam novine i čitala je iznova i iznova. Moja priča me je oborila s nogu. Nisam ni bila svesna koliko sam pomogla sebi, a verovatno i drugima. Urednik je, pričajući telefonom prošao pored mene rekavši: “Da, Sofija ume s rečima i iskrenost je njena vrlina. Napisala je fantastičan tekst, ponosan sam.”


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”

Editors choice