Na društveno prihvatljivom spisku negativnih emocija, bes i ljutnja zauzimaju prvih deset mesta. Ostalo je nešto malo za aroganciju i otrovni sarkazam. Ostalo je sušta ljubaznost, vedrina ili ravnodušnost.

Samo što nije.

Navlačeći masku preko stvarnih osećanja, spremamo se za bitku. Oblačimo uniformu i pancir. Oklop, vizir i štit. Jer ako pokažemo da smo tužni, nacrtali smo metu na ranjivom mestu.

O, možda smo još u detinjstvu naučili da nama tuga nije dozvoljena i bili smo porodično majmunče koje svima vraća osmeh na lice. Jer svi su bili suviše sjebani, da bi brinuli o tome kako je moguće da dete stalno bude veselo i nasmejano. Dobro su nas istrenirali i ljubaznost i osmeh je naše glavno oružje i naš najbolji štit. Kako li je nama, unutra? Osećamo li se bezbedno? Ili nas, osim onog što nas boli, plaši, povređuje, dodatno bode svest o tome da izgleda nikog nije briga kako se mi osećamo?

Ali, zlatni kavez ljubaznosti nije zaključan, samo majmunče to ne zna. Drži se za rešetke i pravi slatke face. A kad provrišti onako kako majmunčići rade, svi se upišaju od smeha, jer je to baš smešno, a kad zaokrugli velikim vlažnim okicama, onda aaaaa, jer je to baš micasto.

Oni koji svoj imidž neguju mršteći se i brecajući se okolo bez pardona, kao nagazna mina, koju je možda neko pre nas već nagazio, a ona još odoleva da se ne razleti. Ko zna šta mu je, pusti budalu, misli svako i ćuti i sklanja se.

Osećanja pod tepihom Pokazujem bes a krijem stres1 Pokazujem bes, a krijem stres

Niko ne želi da se mina razleti baš u njegovom prisustvu, a nadrndani su negde upola svesni toga da stalno moraju da zastrašuju protivnika, da bi bili ostavljeni na miru. Na kom miru? Nemaju oni mira.

Bes uzima svoj danak, uvek. Među ljudima, kao i u samoći. Jer kad skine namrštenu masku, nadrndani konstatuje da mu se bora već urezala između obrva. Od brige. Od strepnje. I još dve pored usana, nekako vuku facu na dole i prave tužan smajli. Uzdah. Od tuge. Eto čemu služi bes. Za pismene, jasno je k’o dan da su to samo prva tri slova. Skraćenica od bespomoćan.

Ravnodušnost je pored besa, omiljena muška maska, a zove se boli me racku. Kao da biti cool, znači biti flegmatičan. Ne reagovati. Odnosno, ne pokazivati reakcije, koje ukazuju na slabost. Odnosno, ne reagovati.

Jer čim pokažemo da nas nešto pogađa, da nas vređa, ljuti i boli, nacrtali smo onu metu. Zašto ne možemo da računamo sa ljudskim senzibilitetom, koji će uočavajući metu tačno znati o čemu se radi, pošto prepoznaje ono što i sam radi? Zato. Ali možemo se osloniti na to da će svako, videvši metu, poželeti da gađa, pokušati da gađa, razmišljati o gađanju. Jer meta.

I tako, da ne bismo izazivali krvoločnost u ljudima, poštujemo prećutne sporazume civilizacije. Ja te neću izazivati svojim slabostima da me zgaziš i dotučeš, a nećeš ni ti mene. I nećemo govoriti o tome, jer to je za slabiće.

A ako te dobro poznajem i znam koliko si tužan, nesiguran, uplašen i zabrinut ispod svoje nadrndanosti, namrštenosti i sarkazma, neću nikome reći. Ako te neko pljuje, daću mu objašnjenje iz neoverenog sporazuma o protokolu memoranduma o saradnji:

Ma ko zna šta mu je, nemoj da se kačiš sa budalom.

Aleksina Đorđević

Editors choice