Poplave danas: Onaj drugačiji doprinos

Poplave danas: Onaj drugačiji doprinos

Nema nikog ko je ravnodušan u ovoj situaciji i ko nema potrebu da nečim doprinese i da pomogne. Barem nikog svesnog, čovečnog i budnog. Svako ko se zapitao šta ja mogu da pomognem, pronašao je makar i najmanji način da to i učini. Makar je svako mogao da pošalje SMS na onaj 1003. I još uvek može. Oni koji su izgubili svako poverenje u ovaj način prikupljanja pomoći, pokušavaju da nešto učine lično.

Bila sam svedok ovih dana kako se ljudi osećaju i kako reaguju prilikom prikupljanja pomoći. Stizali su šleperi, automobili, kombiji, a oni kojima se činilo da su doneli malo, govorili su to nije ništa, a mi smo uglas odgovarali sve je nešto. Jer to je istina. Sve što može svako da učini je nešto.

Ako smo pomogli samo prijateljima i komšijama učinili smo nešto.

64340224 walk Poplave danas: Onaj drugačiji doprinos

Ako smo čak i samo ponudili pomoć – smeštaj, kupanje, ručak, a prijatelji i komšije su nas ljubazno odbili, jer se nekako snalaze – i to je nešto.

Pokreću nas osećanja, a među tim osećanjima su i stid i osećanje krivice. Prosto nam je neprijatno što smo dobro prošli, ili smo potpuno neugroženi, pa pokušavamo da umirimo savest. Nisu to ni loši ni pogrešni motivi, to je ljudski.

Ali ne mora svaki doprinos da bude u novcu, hrani, sredstvima za higijenu. Nije to jedino što nedostaje. Da bi se ljudi osećali ljudski, nije dovoljno samo da jedu, piju, kupaju se i negde spavaju. To je osnovno.

Ako niste u situaciji da nekome obezbedite osnovnu pomoć, a i inače se ne bavite strukturom, nego nadgradnjom i oplemenjivanjem, samo nastavite to da radite. Duši je potrebna hrana u bilo kojim uslovima. Možda možete da nekoga zabavite ili utešite onim što radite. Ili da mu ponudite perspektivu koja mu nedostaje, sa kojom može da se složi, ili protiv koje može da se pobuni, potvrđujući sopstvene istine. To je važno. Nisu svi unesrećeni očajnici kojima su svi krivi. Ima vrlo svesnih, treznih i otresitih ljudi koji pokušavaju da prihvate to što im se dogodilo i da budu zadovoljni što su živi i na okupu. Živ čovek će ponovo da stvori ono što je izgubio, a možda će ga poučenog krhkošću materijalnog, manje zanimati da stiče i hrani ego, a više da hrani dušu.

Gledajući užas oko sebe, vrlo je teško sačuvati mir i emotivnu stabilnost i ponuditi ljudima ljudsko zanimanje i empatiju, razgovarati sa njima i nemati nikakav pametan stav, komentar, savet. Saslušati ih, a ne dozvoliti da nas tuga preplavi.

Svakog dana obilazim ljude koji u mulju do kolena pokušavaju da raskrče i očiste ono što im je ostalo – gole zidove. Razgovaram sa njima i slušam svašta. Ogorčenje i jed, suze i samosažaljenje, razum i prisebnost, prkos i vedar duh. Suze i bes mi odmah upale lampicu i bez muke podižem zaštitni oklop. Ali humor, prisebnost i prihvatanje me totalno razvale. Svakog dana gutam knedle i brišem oči, krijući se iza najvećih naočara koje imam, da ne napravim budalu od sebe pred onima koji su potpuno prisebni u nevolji koja ih je snašla. I sramota me. A onda se saberem, pa vidim da se tako osećaju i svi oko mene u ulozi svedoka. Svi uzdišu, stavljaju dlan na lice i izgledaju kao da su upravo pali na Mars, usred kratera i razvalina.

Nemam ni vremena ni mesta da se negde opustim i isplačem. A ne osećam ni da imam ikakvo pravo na to. I onda uzmem da radim ono što kao učesnik i svedok života jedino umem da radim – da pišem. Pa mi bude bolje. Dajem svoj doprinos. Koji je ništa. Ali neko se nasmejao, neko se oduševio, neko se zgrozio, a neko trenutno zabavio – ljudi su reagovali, ispoljili i kanalisali svoja osećanja. Pružila sam im jednu malu priliku za to. I sigurna sam da je to nešto. Nešto malo, lično, sićušno. Ali nije ništa, nego nešto. Baš kao što ničija lična priča, tragedija i način da se sa njom suoči nije ništa nego nešto.

Sve što činimo uvek se vraća na ono što jesmo. Pojedinac u univerzumu. Mali je doprinos, uticaj i učinak pojedinca, ali je nešto. I to je važno.

Izvor fotografija: bbc.co.uk, washingtonpost.com

Aleksina Đorđević