Uopšte ne maštam o egzotičnim destinacijama, nego o nekom prostoru, relativno urednom (mislim, da ne moram ništa da sređujem) da imam toplu vodu i struju, pa da ih zloupotrebljavam. U nekoj hotelskoj sobi, možda. Mmmm, to je primamljiva zamisao. Okupam se toplom vodom, uz pomoć tuša, a ne lončeta, našamponiram kosu tri puta, nek se vidi raskoš, umotam se u bade mantil, nalakiram nokte, zapalim cigaru, upalim sva svetla, i TV i pustim muziku. A isključim telefon. A internete samo špijuniram.

Isključim čet i ne lajkujem ništa, da me ne primete. Bi li mi dosadilo? Bogami, bojim se da bih mogla da se naviknem.

Piskaram nešto, onako kako mi dođe, kad mi dođe, razbaškarena u luksuzu iščekivanja inspiracije. Pišem malo pesme, na primer.

Priče za decu. Tako nešto, dovoljno blisko mojoj duši, a dovoljno daleko od ovog divljeg i nepredvidivog sveta.

Mada, nepredvidiv je na vrlo očekivan način. I divalj je kao što je uvek i bio. Ništa novo. Potop. Blabla. Sodoma i Gomora. Trućtruć. Rat. Kataklizma. Bombe. Idimidođimi. Već viđeno.

Otkad postoji svet otima se ljudima na isti način. Podigne vodu pa im potopi civilizaciju. Kažu ljudi – razulareni bes prirode. Ma nije. Nema besa u toj divljini. To su samo elemntarne sile i energije koje nas prožimaju. A ponekad nas uzimaju, kad nastane neki veliki disbalans. Civilizacija 21. veka je sama po sebi disbalans – tvorevina koja ne sarađuje sa prirodom, ne uči od nje, ne poštuje je, nego je iskorišćava i zloupotrebljava. A to je isto ono što radimo sami sa sobom i sa bližnjima svojim. Bez ljubavi. Bez razumevanja. Bez milosti. Bez svesti.

2545786865 e66b34ec06 b Poplave u Srbiji: A kad ovo prođe, odoh na pauzu

Voda – tuga. Uragan – bes. Vulkan – bol. Zemljotres – neodlučnost.

Koliko toga imamo u sebi, toliko nam priroda uzvraća, saosećajući sa nama, ogledajući se u nama – čini sve da nam skrene pažnju, da počnemo da saosećamo sa njom i da se ogledamo u njoj, jer smo povezani, kao što je sve u jednom dišućem organizmu povezano iznutra. I prožeto spolja, ostalim nedišućim energijama i pojavama. Dokle god povređujemo i uništavamo prirodu, krotimo je i savladavamo, borićemo se protiv nje. I gubićemo u toj borbi. Sve ukrug. Isto. Stolećima. Milenijumima.

I zato hoću odmor. Kad se ponovo uspostavi civilizacija, sa svim njenim grešnim promašajima, koji nas vode iz apokalipse u apokalipsu, hoću da se povežem sa njom. Sa civilizacijom. Da koristim njena dobra u miru i kontemplaciji. Da budem dišući organizam, povezan sa strujama, toplim vodama, posteljinama, šamponima. Bez uticaja drugih dišućih. Da osetim to prožimanje, koje neki zovu luksuz. Jer to je upravo suprotno od onog što inače radim kad poželim da se skroz odmorim.

A inače odem u divlju prirodu, skinem se gola i ne razmišljam ni o čemu. Samo osećam. Znam kako je to. Ali to možda ne radi u ovom potresenom, odsečenom i blokiranom svetu. Možda moramo da promenimo koncept povezivanja, da bismo uopšte mogli da se setimo koncepta poštovanja prirode i da sve to uklopimo. Tamo negde u 23.veku, ako budemo imali toliko sreće i pameti.

Aleksina Đorđević

Editors choice