Pored svekolikog angažovanja u prikupljanju materijalne pomoći, ljudi razmišljaju i o tome kako se osećaju oni koji su najviše pretrpeli, kako se osećaju deca i kako im pomoći da prihvate svoja osećanja. Na Facebook-u viđam linkove do informacija o psiholozima koji nude stručnu pomoć žrtvama poplava, glumci, muzičari, zabavljači, performeri, obilaze prihvatne centre i izvode predstave za decu i odrasle, nude neki sadržaj, ne bi li pokazali nevoljnicima da su prihvaćeni kao ljudi, a ne kao teret.
I to je sjajno. Ljudi razmišljaju o ljudima na ljudski način.

Ali vidite, rano je za tu vrstu intervencije. Dok smo pod stresom, ništa ne može da se reši i otpusti. Mora da prođe malo vremena.
Doduše, ima onih sa ubrzanim emotivnim metabolizmom, pa vrište i kukaju i prazne se momentalno, ne zadržavajući u sebi nikakav sadržaj i ne kanališući ga, nego ga izlivaju kao što se kanalizacija izliva u reku. Baš ih boli uvo koga truju i ko mora da ih trpi. A uglavnom ih svi trpe. Niko im ne podvikne i ne naredi da se smire i saberu, nego ih puštamo, jer su prsli.
Samo, nisu oni prsli sada, jer je gusto i jer ne mogu više da podnesu. Prskalicama je to način komunikacije. To su labilni i iznad svega sebični ljudi. Deca se tako ponašaju, ali to je normalno za decu. Odrasli su dužni da se kontrolišu.

srbija zbog poplava evakuisano 6175 ljudi povrijedjeno 20 1400222300 Poplave u Srbiji: Voda će se povući, a gde će sav taj stres?

Jer ima onih kojima se dogodilo najgore, koji su izgubili bližnje u ovom rusvaju, a nastavljaju da rade i da pomažu drugima. Kad više ne budu mogli da budu od koristi, možda će posustati i dopustiti da ih stigne patnja i bol.
U najgorim nevoljama, najviše se strada od panike. To je ono što ljudi moraju da znaju i ne smeju da dozvole. Većina odraslih rezonuje i ponaša se u skladu s tim. Prosto, to je zakon opstanka. Sposobnost momentalnog uviđanja situacije i razumnog delovanja spasava živote. Sve drugo, odlaže se do daljnjeg. Dok vanredna situacija ne prođe.
Stisnemo zube, zadržimo dah, zadržimo suze, dok ne prodišemo.

E kad prodišemo, kad dozvolimo branama da padnu, kad nastupi talas nagomilanog stresa, onda počinje proces oporavka.
A izgleda kao da ćemo disati na kašičicu još neko vreme.
Balansiramo na ivici pucanja i radimo ono što moramo i možemo.

Tako funkionišu ljudi. U tome je deo snage opstanka i preživljavanja. Ostatak te snage leži u sposobnost da se zatim opustimo i dopustimo svim sadržajima koje smo potiskivali da nas preplave. I da potražimo pomoć da se izborimo sa unutrašnjom poplavom. Dužni smo da je potražimo, baš kao što smo dužni da se borimo sa poplavom koja nas je snašla.
Ne smemo da prsnemo sada, ali stići će nas malo posle. I kad stigne, moramo da se pozabavimo tim talasom. Da se ne udavimo u psihosomatici. Da se spasemo. Ponovo.
Jer imamo još posla i potrebni smo sebi i drugima normalni i funkcionalni.

Aleksina Đorđević

Editors choice