Tri sporty chic načina da nosiš patike ovog proleća kao Nina Seničar

Fenomen veštačke inteligencije ili zašto smo zapravo fascinirani serijom Zapadni svet

Zašto je odluka da životu uvek kažeš “Da” najbolja odluka koju možeš da doneseš? (BLOG)

Prolećna styling formula: Hrabri printovi i jarke boje

„Sve što možemo da zamislimo je stvarno“: U čemu se krila inspiracija i genijalnost Pabla Pikasa?

Definicija sreće: Kako da zasijaš svojim unutrašnjim sjajem?

Ponosna na svoju jedinstvenost: Da li znaš koji je tvoj faktor?

Misliš da je chic fashion business look nedostižan? Razmisli još jednom!

Wannabe editorijal: The Land of Melancholy

Nova prolećna H&M kolekcija je stigla i ovih 5 komada su apsolutni must have

Poruke života: I kad opet bude normalno

Poruke života: I kad opet bude normalno

A to je nikad. Osim ako nismo redefinisali normalno, tako da podrazumeva sve ono nenormalno, predviđa sve nepredvidivo i uzima u obzir politiku i kataklizme.

A izgleda da jesmo, samo nismo primetili.

Spontano smo prihvatili sve uvrnuto, nametnuto, izazvano, u sebi i van sebe, napravili dvostruke koloseke kojima manevrišemo ne razmišljajući.

Živimo u fliperu, vozimo po zidu smrti bez kacige, gutamo noževe i balansiramo na žici, kao da smo se rodili u cirkusu.

Oh, ali izgleda da jesmo.

5bcfecd1c10449f1835e4f77b12776a1 Poruke života: I kad opet bude normalno

I kad se nešto obruši i izbaci nas sa krivine tako nepričvršćene i naviknute na rizik, poplavi nam kofu trpeljivosti, uvek punu do ruba, mi se setimo da živimo nenormalno i pomislimo e samo nam je još i ovo falilo.

A posle budemo suviše zauzeti popravljanjem, pa prestanemo da razmišljamo. I samo želimo da se vratimo u normalu. I pod normalom, podrazumevamo ono od pre obrušavanja.

Uopšte nam ne pada na pamet kako nam je i pre katastrofe bila katastrofa. Odjednom nam se menjaju vrednosti i prioriteti. Avioni, kamioni i džakovi para, o kojima smo maštali, obični jugići i dvosobni stančići koje smo sticali i zbog kojih smo se odricali, odjednom su smešno nevažni. Važno je jedino da smo živi. Da mrdamo i da pokušavamo da se povratimo iz kolapsa. Opet ćemo steći. Opet ćemo se odricati zarad pogrešnih stvari. Opet ćemo zaboraviti šta je stvarno važno.

Sada samo želimo da se vratimo u normalu. Tojest, u ono stanje kad smo bili nezadovoljni i pod stresom svakog dana, jer smo se upinjali da preživimo na onom nivou dostojanstva života, koji smo prihvatili kao jedini prihvatljiv, a koji se meri onim što moramo da imamo, da bismo se osećali kao ljudi. I to želimo baš u trenutku kad su svi standardi pali i kad se upinjemo da preživimo na osnovnom nivou. I pomažemo drugima u tom istom naporu. I osećamo se kao ljudi, kao što odavno nismo.

Pa onda neko stane i zapita se, zar je potrebno da nam se desi nešto što nas potrese, protrese i razgoliti do koske, da bismo pronašli zadovoljstvo u ljudskosti? Dobro, ne pita se niko tako, obično kažu zar je trebalo da nam se desi ovakava nesreća, pa da se udružimo, ali to je suštinski prevod te retoričke zapitanosti.

Evo još jednog: Zar treba da se desi nešto sasvim nenormalno, da bismo se osećali normalno?

Žao mi je, ali izgleda da treba. Zato što svaki put kad dođe nenormalno i udruži nas u normalnosti, odnosno ljudskosti, mi samo želimo da opet sve bude kao pre. I onda opet sve zaboravimo. A granica nenormalnog se još malo pomeri. I naša tolerancija na nenormalno još malo podigne. I onda sledeće nenormalno, koje dolazi da nas udari u glavu i povrati iz amnezije, bude još upečatljivije i drastičnije od prethodnog.

I udaraće nas, dok nam se pamćenje trajno ne uspostavi. Ili dok nas ne ubije.

Na šta ćete se kladiti?

Izvor fotografija: pinterest.com

Aleksina Đorđević

Editors choice