Poruke života: I kad opet bude normalno

Poruke života: I kad opet bude normalno

A to je nikad. Osim ako nismo redefinisali normalno, tako da podrazumeva sve ono nenormalno, predviđa sve nepredvidivo i uzima u obzir politiku i kataklizme.

A izgleda da jesmo, samo nismo primetili.

Spontano smo prihvatili sve uvrnuto, nametnuto, izazvano, u sebi i van sebe, napravili dvostruke koloseke kojima manevrišemo ne razmišljajući.

Živimo u fliperu, vozimo po zidu smrti bez kacige, gutamo noževe i balansiramo na žici, kao da smo se rodili u cirkusu.

Oh, ali izgleda da jesmo.

5bcfecd1c10449f1835e4f77b12776a1 Poruke života: I kad opet bude normalno

I kad se nešto obruši i izbaci nas sa krivine tako nepričvršćene i naviknute na rizik, poplavi nam kofu trpeljivosti, uvek punu do ruba, mi se setimo da živimo nenormalno i pomislimo e samo nam je još i ovo falilo.

A posle budemo suviše zauzeti popravljanjem, pa prestanemo da razmišljamo. I samo želimo da se vratimo u normalu. I pod normalom, podrazumevamo ono od pre obrušavanja.

Uopšte nam ne pada na pamet kako nam je i pre katastrofe bila katastrofa. Odjednom nam se menjaju vrednosti i prioriteti. Avioni, kamioni i džakovi para, o kojima smo maštali, obični jugići i dvosobni stančići koje smo sticali i zbog kojih smo se odricali, odjednom su smešno nevažni. Važno je jedino da smo živi. Da mrdamo i da pokušavamo da se povratimo iz kolapsa. Opet ćemo steći. Opet ćemo se odricati zarad pogrešnih stvari. Opet ćemo zaboraviti šta je stvarno važno.

Sada samo želimo da se vratimo u normalu. Tojest, u ono stanje kad smo bili nezadovoljni i pod stresom svakog dana, jer smo se upinjali da preživimo na onom nivou dostojanstva života, koji smo prihvatili kao jedini prihvatljiv, a koji se meri onim što moramo da imamo, da bismo se osećali kao ljudi. I to želimo baš u trenutku kad su svi standardi pali i kad se upinjemo da preživimo na osnovnom nivou. I pomažemo drugima u tom istom naporu. I osećamo se kao ljudi, kao što odavno nismo.

Pa onda neko stane i zapita se, zar je potrebno da nam se desi nešto što nas potrese, protrese i razgoliti do koske, da bismo pronašli zadovoljstvo u ljudskosti? Dobro, ne pita se niko tako, obično kažu zar je trebalo da nam se desi ovakava nesreća, pa da se udružimo, ali to je suštinski prevod te retoričke zapitanosti.

Evo još jednog: Zar treba da se desi nešto sasvim nenormalno, da bismo se osećali normalno?

Žao mi je, ali izgleda da treba. Zato što svaki put kad dođe nenormalno i udruži nas u normalnosti, odnosno ljudskosti, mi samo želimo da opet sve bude kao pre. I onda opet sve zaboravimo. A granica nenormalnog se još malo pomeri. I naša tolerancija na nenormalno još malo podigne. I onda sledeće nenormalno, koje dolazi da nas udari u glavu i povrati iz amnezije, bude još upečatljivije i drastičnije od prethodnog.

I udaraće nas, dok nam se pamćenje trajno ne uspostavi. Ili dok nas ne ubije.

Na šta ćete se kladiti?

Izvor fotografija: pinterest.com

Aleksina Đorđević