O, pokajaćete se i te kako. Ali to je skroz besmisleno. Izvorna verzija poslovice o kajanju, treba da nas podseti unapred – ako uđemo u neku priču (ili dozvolimo da ona uđe u nas), treba da smo spremni i na posledice. A kajanje je posledica posledice i kao takvo, potpuno suvišno, nekonstruktivno i nesuvislo.

Neko je u stanju da dobro razmisli i da odustane.

Neko drugi dobro razmisli i shvati da je razmišljanje besmisleno, kao i kajanje, i prepusti se.

Neko treći se ubije razmišljajući, vagajući, istražujući razloge za i protiv i kad shvati da je svaku priliku izgubio u neodlučnosti, gorko se pokaje. Uzalud.

Ali ne možemo da se ne kajemo, iako znamo koliko je to besmisleno.

Pitanje je šta uopšte možemo, kad se zaje… zaigramo i kad se igra pretvori u igračke-plačke, a mi smo ti koji plačemo.

Pa, kao prvo, možemo da osetimo sva osećanja svom snagom. Možemo da pustimo kajanje da nas izujeda poput besnog psa.

Jer ono tako radi. Grize, otkida komade.

Zato što osvešćuje odjednom svu glupost prvobitne odluke, bilo da smo je doneli razmišljajući ili sasvim impulsivno. Čak i ako smo pomišljali na najgore ishode, a ipak se upustili u igru, za najgore ishode nikada nismo spremni.

A kad do njih dođe, pomislićemo kako to nije fer, a kao sledeće pomislićemo šta bi bilo da je bilo i – širom otvoriti vrata psu kajanja.

Kad nas dovoljno izujeda, da osetimo da smo ispunili pokoru zbog svoje gluposti, onda možemo da počnemo da popravljamo šta se popravljati može. Ako su posledice van domašaja popravke, moraćemo da prihvatimo situaciju takvu kakva je. U tom slučaju, potrebno je još malo vremena da dođemo k sebi i da onda pokušamo da sebi oprostimo.

Jer to ide uz kajanje. Opraštanje. Ili neopraštanje.

Da li ste već primetili koliko je lakše oprostiti nekom drugom ko se iskreno kaje, nego oprostiti sebi, iako smo se živi pojeli?

sad woman Posle... igranja nema kajanja

Nema smisla kajati se, ali ako ne možete sebi da oprostite, onda postoje metodi pokore i pokajanja

Kad se nađemo u situaciji da ne možemo sebi da oprostimo, možda će biti delotvorno da se zapitamo bismo li nekome koga volimo oprostili to što sebi ne opraštamo?

Tako ćemo se lakše setiti da smo dužni da volimo sebe i da sebi opraštamo.

A to je teže nego da kinjimo sebe kajanjem i osećanjem krivice do kraja života.

Religiozni sistemi imaju instituciju pokajanja i pokore. Oni možda traže da se pokajemo i pokorimo zbog ko zna kakvih gluposti, ali pokora je delotvorna, ako smo zaista učinili nešto sa našeg, a ne institucionalnog stanovišta, neoprostivo.

Pokora predviđa da ćemo raditi da isplatimo svoj greh, a kad se završi, onda nam je oprošteno – i nemamo kud nego i da sami sebi oprostimo.

U nekim sistemima grešnici sami sebi određuju pokoru i to je možda najdelotvorniji način.

Možda možemo da primenimo taj metod i da zadamo sebi pokoru, da se pokajemo sistematski, kroz dela koja treba da izjednače tasove dobra i zla na našoj vagi igranja i kajanja.

I posle smo slobodni.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice