Da je Nušić živ, sigurno bi naredna priča pripala njemu. On bi je spontanom kritikom oživeo, perom overio i podsmehnuo bi se “prvo sebi, onda onom do sebe, pa onom više sebe, onome što je pred nama i onome što ide za nama”. Da, podsmehom bi podvukao neočekivani ishod situacije koja sledi. Pošto, u ovom slučaju, nažalost, ljudi nisu večni, preostaje meni da vam priču prenesem – uradiću to svojski, kako priča zahteva, i najbolje što umem.

Kad ugledasmo onu, fino štampanu, pozivnicu za svadbu, svi smo se, pravo da vam kažem, u kući zabezeknuli. Ne rekosmo najpre ništa, sačekasmo da buklija odšeta; mada se svakom od nas, u tom trenutku, niz glavu provuklo kako buduću mladu umalo nismo sahranili pre, otprilike, godinu i po dana. Da bi naša iznenađenost opravdana bila, udavala se naša rođaka – ni manje ni više no za bivšeg momka s kojim se provodila k’o bos po trnju.

Njihovo zadnje i poslednje; za nas tačka, njoj, jelte zarez, završilo se u bolnici. Nakon što je bila pretučena, osramljena, i drugom ženom smenjena, svi smo mi bivšeg, a sad budućeg, zeta, prezreli, uz nju preboljevali i zaboravljali. Ona je izgleda stala na preziru, dalje sa nama nije pošla.

Kad se pročulo da je, nakon izvesnog vremena, njegova nova veza proprala i da se malko, bolestan od sebe, propio (nikako od tuge, on to ne ume); svi smo se nekako, iako nije lepo, obradovali ravnoteži i konačnoj pravdi. Radovala se i ona, al’ izgleda iz totalno drugih razloga; valjda je pretpostavljala da će on da je pozove, a ona, onako filmski, sve da mu oprosti.

unnamed12 Posle krvi, svadba!

Nije važno kakav je prema meni, važno je da je moj

Tako i bi. Setio se, ne da je voli, već da ona voli njega. Setio se i da je ona mogući izduvni ventil za pritisak porodice koja želi snajku i unučiće. Vrlo se onda brzo i dosetio kako je kraj očiju slepac slepi i da bi kod nje lagodno prošao život kojim on u stvari želi da živi.

Šta ćete. Na nekog mora da se zalomi. Beše to, ipak nama neočekivano, na njoj.

Dok smo se uvlačili u svadbarsku salu nadrealne veličine i provlačili niz gužvu od koje zidovi umalo ne popucaju, s jedne je strane, ritmično, uz taktove, njena keva vodila ponosno kolo. Odmahivala je belom masnom salvetom, prethodno provučenom niz bradu umazanu od roštilja. Ćale joj je već samo podigao ljuti brk, nije se veselio na dan smrti svoje ćerke. Sedeo je tu ukipljen da potvrdi grešku kosmičkih razmera.

A, ona, sva lebdi, sva još uvek ružna od prošle godine koja ju je događajima iscrpila, sva u kezu, prepričava prisutnima kako prave ljubavi nikad ne umiru.

Znao sam da ne laže sebe – lagala je od sramote, od sramote šta čini. Lagala je da uveri druge u ono što bi volela da jeste. I sama je znala šta je čeka sa čovekom s kojim je samo ružno dočekivala.

Voli ga, ali toliko malo voli sebe.

Voli ga ili ipak boluje od štokholmskog sindroma.

Njega smo retko videli te večeri, između kupus salate, pečenja i torte, spazismo ga kako ugovara, izgleda, bitnu stvar; bitnu s nagonske tačke gledišta, seksualnog odredišta, sa njenom kumom.

Ne varajte se, sjaj prstena ne zaslepljuje – samo je naglašavao šta se crni, niti je bela haljina prekrila njenu prolivenu krv; dabome da je nagovestila kako će još da teče.

Ko je šta tu mogao, osim da posmatra.

Ne vredi.

Kad već ‘oće nek voli za dvoje, kad već želi nek umire sama. Mi naše oči ne mogasmo da joj zajmimo.


Elena Ederlezi

Editors choice