Jedna tura, druga tura, treća na eks… Već mi je bolje. A onda ispočetka. Nakon trećeg eksiranja osećam se užasno dobro.

Tražim utehu u piću. Da, jadna sam i baš me briga zbog toga. Mali samoživi stvor, tako me neki zovu. Samo da je meni dobro, a drugima kako bude. Koliko greše, da mi je tako dobro ne bih bila ovde, sa najgorim šljamom, u nekoj birtiji, pila šljivovicu od 50 dindži i molila Boga da me ne pokupi neki dripac, perverznjak i pedofil sa susednog stola.

Zvoni telefon. Izgovaram nešto što liči na halo. Tišina s druge strane. Pogledam na displej – nepoznat broj. Zašto sam se uopšte javila? Sada već glasnije izgovaram ono halo od malopre.

“Ne znam šta me je nateralo na ovaj poziv. Dugo sam se dvoumio. Video sam te pre par dana, sasvim slučajno, na ulici. Nisam mogao da poverujem, ali sam bio siguran da si ti. Lepa kao i uvek, uzdignute glave, ponosna i gorda.”

Eeeeee, moj ti da me vidiš sada. Ne da me ne bi prepoznao, već bi poželeo da me nikada nisi ni upoznao. Ne, ne izgovaram to, to samo vodim monolog u sebi. Čekaj, nisam bitna ja sada, već on. Hej, bre, to je on!!! Posle toliko vremena. Koliko? Dve godine, tri… Otreznih se u momentu. Taj glas se ne zaboravlja. Već zamišljam njegove usne koje izgovaraju ove rečenice. Sada nekako nespretno, sa dvoumljenjem. Nije bilo tako dok me je ljubio. Dok sam ga ljubila. Zašto sam sve sjebala kao i uvek? Zašto i njega?

foto10 Posle njega ponovo on

Ovoga puta neću mu dozvoliti da ode

“Hej, je l’ moguće?”

Zastajkujem na momenat, pokušavajući da smislim neku iole pristojnu rečenicu u ovoj neprijatnoj situaciji, da saberem misli i sredim ovaj haos u glavi.

“Znaš da ne verujem u sudbinu, ali čemu onda ovo da pripišem?”, nastavljam malo pribranija.

“Mojoj hrabrosti. Nije bilo lako, veruj mi.”

“U to sam sigurna.”

“To je ono što ti nisi imala pre tri godine. Hrabrost. Hrabrost da me pogledaš u oči i kažeš sve što si imala. A ostalo je toliko toga nedorečenog.”

“Da li moramo o tome? Bilo pa prošlo. Ko još razmišlja o nečemu tako dalekom?”

“Ja razmišljam, razmišljao sam sve ovo vreme i razmišljaću dok god mi ne objasniš. Ne tražim da se pravdaš, ti to nikada nisi umela, nisi želela. Samo prost odgovor na jedno obično zašto?”

Da, prostije ne može biti. Taj odgovor sam tražila pune tri godine i još ga nisam našla. Očekuje da ga izvučem iz rukava za tri sekunde.

“Ne sada, naravno. U Beogradu sam do petka, javi se da popričamo uz kafu. Izaberi mesto i vreme. Očekujem tvoj poziv. Ćao.”

Dobro je, nisu u pitanju tri sekunde, već tri dana. Istog časa ustajem, izlazim iz ovog pokušaja od kafane, treznim se kako znam i umem. Sutra ću biti kao nova, ona stara, kakvu me i poznaje. Konačno svetla tačka u mom tmurnom životu. Konačno razlog da se osećam bolje, razlog da se nadam i da pokušam da svoj život vratim u normalu. Uz njega će sve biti lakše. Tri dana su sasvim dovoljna da ga zadržim. Ovoga puta neću mu dozvoliti da ode.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.

Editors choice