Poslednja priča za laku noć

Poslednja priča za laku noć

Rođen sam davne 1980. Susreo sam se po prvi put sa svetom u jednom žalosnom i kišnom mesecu. Ni bolnička zgrada ništa nije delovala veselije. Mislim da je prokišnjavala. Hodnici su joj bili dugi i hladni. Taj siromašni gradić, skriven u centralnoj Srbiji, danas se i te kako izgradio. Čujem, i žirafe su stigle do njega. Egzotična i nevažna stvar. Ionako sam se gadio nad izumom zoološkog vrta.

Kao i ostala zdrava deca, rodio sam se plačući. Zaboleo me je prvi samostalni udisaj. Nisam ni znao tada da sam osuđenik, da sam samo čovek, jedan Juda više.

Na veselju u porodičnom domu nisam prisustvovao. Kažu da su se svi, opijeni prinovom, radovali. Bio sam prvo dete mojih roditelja. Majka je pre mene pobacila četiri duše – mada u postojanje duše nisam verovao, čovek je čista materija. Mene je jedva na svet donela. Morala je svih devet meseci da preleži. Čitala je dosta. Dostojevski i Tolstoj mi nisu po rođenju bili strani. Nikad ih, inače, nisam pročitao.

Odrastao sam u obližnjem selu. Ne smem da kažem ime. Prepoznaće me. Ja sam oduvek voleo da kroz životne more jurim inkognito. Ali, nisam ostajao nezapažen. Nije me odavala lepota, niti snaga već taj dar za pisanjem. U drugom razredu sam zasluženo bio ocenjen sa pet plus nakon čitanja vlastite pesme.

Dok nisam znao slova, nisam samim tim ni znao da išta može da se zapiše, ja sam recitovao stihove koje sam spontano i prirodno izmišljao.

Kada sam otkrio moć pisanja, u meni se javio večiti nespokoj. Budili su me stihovi noću. Nisam mogao da zaspim sve dok ne ustanem i ne zapišem ih.

Slika 158 Poslednja priča za laku noć

Zapisane reči su postale moje najveće oružje

Prestao sam da verujem u Boga veoma rano. U desetoj godini sam prvo počeo da sumnjam, a sa trinaest sam već sve te priče o veri okačio mačku o rep.

Nisam voleo čokolade. Mrko bi pogledao svakog gosta koji mi ih donese.

Odrastao sam u jednoj evropskoj metropoli. Voleo sam tu zemlju koja me je usvojila, više no onu gde sam rođen.

Rođen sam sa tugom koju nije bilo moguće iskoreniti. Voleo sam da patim. Sreća bi mi rasterala ljutito volju da bilo šta napišem. Zato nikada i nisam bio potpuno srećan. Nisam sebi dozvoljavao da se prepustim sreći.

Nisam nikada pomišljao da sebi skratim te muke. Želeo sam da što duže traju. Nadao sam se večnom životu.

Kao i svaki običan smrtnik, morao sam da se završim. I završio sam se na način kojeg sam se oduvek plašio. Izdahnuo sam nad hartijom nedovršivši ono što sam započeo – priču za laku noć.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.