Poslednje srce

Poslednje srce

Klizio je ulicom, sa jedne metalne kaldrme na drugu. Odavno napušten i mračan deo grada, a on ga je znao napamet. Potajno je želeo da mu se omakne korak, da ostane zarobljen, da ostane sam, da ga odvedu… Ali to se nikada nije desilo. Crvene oči su ga pratile sa svakog slomljenog prozora, a on je samo ponavljao svoje korake. Svakog dana, svake nedelje, mesecima, godinama. Nije više osećao tlo. Nije osećao hladan vazduh koji je mirisao na benzin i alkohol. Nije osećao da mu iz prstiju desne ruke curi gusta tečnost, da uskoro neće moći da zatvori šaku i da će ona ostati bespomoćno da visi sa njegovog hladnog tela, njegove bespomoćne, ljudske duše.

Kada bi padala kiša, crna, lepila bi se za njegov torzo i stariji memorijski čipovi bi prestajali da rade. Tada, on ne bi bio nesrećan, jer ne bi se sećao nje. I dalje bi osećao nešto, nedefinisano, nešto što ne pripada, ali bi njegovi temporalni perceptori to uklonili pre nego što bi stigao da se zapita čega je to želeo da se seti. Oblaci bi odlazili uvek u isto vreme i prvi zrak svetlosti ne bi ni stigao da ugreje njegov hladni, čelični osmeh, a njegova najstarija, najvažnija memorijska jedinica bi se već uključila. Čelik bi se savio, a kapci spustili tek toliko da njegove oči izgledaju tužno. Nastavio bi da korača dalje, a iz prstiju mu je i dalje kapala tečnost, sve manje, a on se kretao sve sporije.

Slika 2 Poslednje srce

Kiša je odvodila i dovodila u njegovo sećanje...

Njena crvena kosa, njen osmeh, njena ljudskost i ljubav bili su tako iskreni prema njemu, prva ljubav koju je osetila bila je za njega. Prošlo je od tada hiljadu godina. Hiljadu godina njegovih koraka, razmišljanja, lišavanja ljudskosti. Kako je vreme prolazilo, drugi su tražili njegove oči, meso, kosti i on ih je davao. Davao je svaki put pomalo od sebe, ne bi li našao način. Svi dodiri kojih se sećao nisu bili u njegovim prstima, njen miris, ukus poljubaca njenog tela – sve je još davno pažljivo sačuvao u memoriji, odmah pored svog srca, jedinog dela duše od koga nije bio spreman da se odvoji. Gledao je zgrade kojima se vrh odavno već nije video i nije više mogao da pročita natpise na samom vrhu. Ne zna više ni šta želi da postigne beskrajnim tumaranjem. Njegovo telo nikada neće propasti, ali delovi njegove duše se kvare, jedan po jedan. Toliko je bio nesrećan kada je ona otišla bez njega… Voleo je toliko da je sav bol koji oseća bio bolji od večnog mira bez nje.

Na ovom mestu su nekada stajala njena vrata. Ovde je grlio, ovde mu se osmehivala, ovde ga je čekala. Sada je tu samo prašina. Seo je na mesto njene sobe i posle par sekundi koliko je bilo potrebno da se iz memorije učitaju sećanja – ona je bila tu. Onaj savršeni osmeh i pegice na nosu, zeleni pogled u njegovo ljudsko srce. Dodirnula bi mu lice prstima, usne svojima, zagrlila bi ga jako, a on bi sklopio oči. Pokušao je da podigne desnu ruku, ali ništa se nije desilo. Levom rukom je otvorio pregradu na svojim grudima, vetar je iz nje odneo 365 malih papira sa njenim rečima, a onda je zario prste u svoje srce. Poslednji otkucaj poslednjeg srca koje je postojalo je bio u njenom zagrljaju, i dok je njegovo metalno telo padalo u prašinu njene sobe, njegova ruka je i dalje čvrsto držala jedinu stvar do koje mu je stalo… Njenu ljubav…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…