Živimo u 21. veku. Pisma i ugovaranje veza i brakova su prošlost. Došlo je vreme kada se same moramo pobrinuti za upoznavanje princa, i neka je tako, iskreno da vam kažem. Kako bilo ko na ovom svetu može bolje od mene da zna šta mi treba ili još važnije šta nikako neću u svom životu?! Ok, moja mama na kraju svakog mog pokušaja veze bude u fazonu “Pa znala sam ja, još sam ti na početku rekla da nije on za tebe”. Takođe moje drugarice i dalje se trude da mi blinde dateovima sa ortacima njihovih momaka pomognu da nađem dečka, jer, tobože, one tačno znaju šta meni treba, ali ne. Hvala, mama, hvala vama, drage moje, ali hello skoro mi je trideseta, pustite me na miru.
Elem, ne tražim savete, znam šta mi treba, znam šta me privlači kod frajera i??? A momka nigde.
Na poslu imam loša iskustva sa viđanjima i sastancima van kancelraije i nakon 17 časova po kafićima sa kolegama sa posla. Znate to se nekako po pravilu završi pre nego što je i počelo. Dakle, moj konačan odgovor je – Neću frajera koji radi u istoj firmi gde i ja.
Mislim dalje, listam imenik… A da iscimam Nikolu iz gimnazije?! Jes’ da se nismo nikako slagali i jes’ da je bio mnogo detinjast i da me je blamirao gde god da smo se pojavili, ali realno bio je opasan frajer. Znam da su mi devojke na maturskoj ekskurziji u Solunu (jer, naravno, mi smo generacija beogradskih gimnazija koja svoju matursku ekskurziju pamti po pijanim Grcima, autobusima u kojim se loše spava i putuje po 24 sata, i po nekom “Nikoli” koga smo čekale četiri godine da nam priđe u klubu tih dana) zavidele na njemu. Dakle, Nikola. Sada je verovatno postao zreliji, a lep je sigurno i dalje. Odluka je pala. Ali hajde da se prvo konsultujem sa Tijanom, ona najbolje zna. Okrećem je telefonom, saopštavam moju ideju o kafi sa Nikolom nakom 100 godina, ali dobijam informaciju koju sam najmanje očekivala. “Ma, Nikola se oženio, kako ne znaš”. Tajac. “Oženioooo, pa kad pre??”. Ok, piši propalo. Odustajem od ideje da moj novi ulov bude moj stari neuspeh. A i realno kada malo bolje razmislim, koje su šanse da bismo sada odjednom uspeli. Hm, retrovizore koristim samo kada vozim, u ljubavi ih izbegavam. Pravilo broj jedan.
Ajoj, izbor se sužava.
Počinjem da razmišljam u smeru, aj’ sad lepo da vratim film svih svojih veza u životu i da vidim da li postoji neko pravilo koje su mi bile najuspešnije (ako se uopšte može veza koja više to i nije nazvati uspešnom?!). U stvari da budem jasnija, u kakvim vezama sam se najlepše provodila, koje veze su mi najviše prijale.
Bingo.
Verovali ili ne, to su upravo bila zabavljanja sa momcima koje sam upoznala preko prijatelja. Dakle, nikakva upoznavanja po klubovima, srednjim školama ili poslu, nego upoznavanje preko prijatelja.
Ima nešto u tome, sada priznajem.
Da li je to zbog upravo onog provodadžisanja sa početka ovog bloga o kome su me savetovale drugarice ili možda ima nešto u tome da ako ja volim svoje prijatelje i isti ti frajeri koje mi oni “proslede” zapravo vode neki njihov lifestyle, koji je i moj, ne znam. Ali da je na mom ličnom primeru par puta upalilo, upalilo je.
Dakle, mislim da ću Tijanu pre iskoristiti za neki izlazak sa možda njenim kolegama, nego što ću je pitati šta radi Nikola u buduće.
Odluka je pala.
Dakle ukoliko se i vi pitate i danima vrtite film kako nijedna od nas nema dečka i kako biste tako volele da upoznate nekoga, ali prosto ne znate gde, kada i kako, za početak izađite sa drugaricama i možda vam se baš neki njihov poznanik svidi i privuče vašu pažnju.
Možda. Nikad se ne zna. Ali ima nešto u upoznavanju farjera preko rijatelja, belive me.
Milica Popović
