Te noći kiša je neprestano padala dok sam uzaludno prizivao minute prošlosti i priželjkivao da se vrate. Predugo mi je trebalo da priznam sebi da je volim. Nikada nisam razumeo svoje postupke kada sam se prema njoj ponašao bahato, ravnodušno i onako, nadmoćno muški. Voleo sam je na neki čudan način, a opravdanje za svoje postupke pronalazio u spoznaji da me voli i da će me čekati. Sada znam da je bila moje sve. Neko koga sam sebično čuvao od drugih, ali ne kraj sebe, već u svom srcu. Razmišljao sam o njoj, ali sam je puštao da živi svoj život. Činilo mi se da nikada neće biti toliko daleko i nedostižno da je ne volim.

1 Potraži me, biću tu

Ponašao sam se bezosećajno sve dok nisam shvatio da je gubim. Sve dok moje nezamislivo nije postalo stvarno

Nedavno sam je video sa drugim i taj prizor je jedan od onih za koje bih najviše želeo da nikada nisam video. Tešio sam sebe u sekundama zbunjenosti i nadao se da to nije ona. Pa ipak, teško je bilo zaboraviti tu kosu, lagani korak i način na koji hoda. Bila je nekako nestvarna i drugačija. Samo moja na neki poseban način. Ona koju bih poznao i među milionima. Sada je izgledala kao da ima sve vreme ovog sveta u dubokim džepovima svog kaputa. I imala ga je, ali za mene više ne. Opraštala mi je svaki pogrešan korak, nejavljanje i moje ponašanje, ali čekanje nikad.

221 Potraži me, biću tu

I ne krivim je, nikada neću ni imati prava na to, samo se umorila i krenula dalje

Samo zvuk sata uporno je remetio moju tišinu i nekako prkosno ubrzavao svoj ritam nagoveštavajući mi da je gubim. Krivio sam sebe i nimalo mi se nije dopadalo kako se osećam zbog svega toga. Kao da je ono jedino vredno što imam izmicalo pred mojim očima. Koliko nas ljubav i podigne i spusti…

Žao mi je što joj nisam pružio ljubav kakvu je zasluživala onda kada mi se potajno nadala u tišini i kada sam joj najviše nedostajao. A bila je željna samo nekog ko će uvek biti tu, ko će je razumeti i voleti. Bila je posebna jer je sa mnom znala i da ćuti. Razumela je svaki moj pogled i korak. Bila je jednostavno neka kopija mene, onako čudno i nestvarno. Bila je i ostala.

Nikada neću zaboraviti naš poljubac na kiši kada mi je milujući obraz kroz stidljiv smešak rekla: “Kažu da ćeš onog kog poljubiš na kiši voleti zauvek.” Sada shvatam da su to bile najlepše reči koje sam čuo. Ona je živela neku svoju bajku koja mi se istovremeno činila i smešno i čudesno. A bila je moja princeza, neka nada u ovom surovom svetu, nešto čisto i nevino. Na poslednju poruku odgovorila mi je da će me pamtiti samo po beskrajno dugim dosadnim danima kada sam joj nedostajao, po lepim i ružnim trenucima kada nisam bio pored nje da sa njom podelim sreću i tugu, i po tužnim noćima bez sna sa punim mesecom onda kada njeno srce nije bilo puno. “Znaš, čovek na kraju uvek izabere ona sećanja koja treba da mu daju snage da krene dalje. Želim ti sve najbolje. Zbogom.” Znao sam da je opet iskusno prećutala sve što je stvarno osećala i slabost prikrila ponosom.

Dugo sam ostao budan mučeći se raznim pitanjima dok sam i dalje negde u sebi zamišljao odjek onog njenog “zbogom”.

Noćas bi me samo jedan njen poziv kupio, ali telefon nije zvonio. Iskucah samo “Potraži me, biću tu” i u trenutku poslah. Message sent. Odgovor i dalje čekam..


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”

Editors choice