Potreba za promenom, odlasci i krugovi

Potreba za promenom, odlasci i krugovi

Jedan od mojih filozofiji sklonih prijatelja tvrdi da se ljudi uvek vraćaju na mesta odakle su krenuli, da se život odvija u krugovima i da je to sa godinama sve više tako. Prilično se slažem, ako se radi o krugovima koje treba zatvoriti. Ali, da li uvek nekim odlaskom započnemo novi krug, koji zatim povratkom treba da zatvorimo?

Da li se obavezno krećemo spiralno, poput pera sa gavranovog krila, ili neke etape prelazimo pravo, puput ispaljene strele?

Šta nas pokreće? Da li je potreba za promenom suštinski motor, ugrađen u ljudsku prirodu? Ili nju stvara nepodnošljivost situacija koja nas je pritisla sa svih strana? Treba li nam šut u dupe, ili nam je dovoljna pamet u glavi? Kuda idemo, manje je nejasno. Ali kako uopšte krenemo? Zalet? Inercija? Nizbrdica? Masa puta ubrzanje?

Vuku li nas naši snovi, ili nas gura naš neizdrž? I jedno i drugo?

Mislite li da imam odgovore na ova pitanja?

Možda i imam, ali još ih nisam pronašla.

Zatičem sebe kako sledim putanju promene, zatvaram neke krugove i možda započinjem nove, iako me potreba za promenom nije odvela dalje od nekoliko kvartova. Tražila sam mesto gde mogu da se ugnjezdim dok snesem jaja, pa sam tražila ono bez čega ne mogu da živim, a poslednji put sam samo htela sklonište na kome mogu da se opustim sa laptopom u krilu i da kuckam na miru.

tumblr myeh9lAcfm1qifn2ao1 1280 Potreba za promenom, odlasci i krugovi

Selila sam svoju čeljad, kao mačka mačiće. U krugu zone podnošljivosti, na ivici zone udobnosti. Ne daleko. I gledala sam kako oni koji treba samo sebe da presele, hvataju vazduh, uzimaju zalet i kreću, gonjeni svojom potrebom za promenom. Preduzimaju ozbiljne akcije, cimaju se i organizuju, menjaju mesto, menjaju posao, menjaju život. I kako se vraćaju. Pa opet nešto osmišljavaju i utvrđuju, dok ne osete vetar u jedrima. Odoše ponovo.

Možda oni samo opisuju veće krugove, jer ne cimaju mačiće u zubima, pa su lakši i pokretljiviji.

Muškarci, oni posebno često odjedre. U deset slučajeva tamo ih negde čeka neka žena, da im pruži podršku. Prijateljica, ili buduća supruga. U jedanaestom, prosto mu se otkinula kotva i vetar ga je najzad odneo. Plutam uz obalu, čvrsto usidrena i osećam sve što oni osećaju. Poznajem taj svrab iznutra, tu naredbu da se smesta pomerim s mesta. Poznajem taj vetar na licu, što donosi miris ispunjenja snova. Znam i tu zebnju u stomaku, kao od gladi i od nervoze, taj strah koji kaže čekaj, čekaj još malo i razum koji uzvraća hej, pa uvek možeš da se vratiš i tajnu žeravicu srca, koja treperi sad, sad je prilika, samo napred.

Znam i one koji sve to znaju, a nisu projedrili čak ni po kvartu. Pružili su vratove da budu okovani. Ponekad podižu glave ka oblacima koje nose vetrovi ispunjenja, žmureći dok im lica kisnu i znaju da bi mogli da se otkinu i otplove, da nikad nije kasno i da nijedan lanac nije jači od rešenosti. I opet čekaju još malo, jer misle da im to razum govori, ne prepoznajući lukavstvo straha.

Hodati ukrug u zoni udobnosti, dok se tepih ne izliže. A zatim promeniti tepih i nastaviti zatvorsku šetnju. Uživa li nečija duša u tome? Ili je samo strah miran?

Oploviti svet, dok se brazde zatvaraju za nama, opisivati vatrene krugove, vrtoglave spirale i izazovne osmice. Ima li stvarne razlike, ako se na kraju stvarno vratimo tamo odakle smo krenuli?

Možda možemo da živimo svuda na obodu tih krugova, neodmetnuti, a promenjeni? Možda možemo da se menjamo, ostvarujemo snove i puštamo zmajeve na vetrovima ispunjenja, zagledani u nebo, ne obraćajući pažnju kuda jedrimo?

Možda u nekom trenuku otkrijemo da smo napravili nekoliko krugova i da smo opet na početku, a možda pogledamo i vidimo da smo stigli tako daleko, da možemo samo da nastavimo…


Aleksina Đorđević