Sedela je u ćošku svoje sobe, grčevito se boreći da zaustavi suze, i samo je ponavljala jednu rečenicu: “Neću se nikad više pomiriti s njim, on za mene više ne postoji, sada je stvarno kraj!” Ovo je bio njihov šesti raskid za dve godine, i svaki put se završavalo isto: njenim slomom i skorim pomirenjem. Iako je govorila da je sada definitivno kraj, ja sam znala, obe smo znale, da se tiho u sebi moli da probaju još samo jednom, i da ovaj put njihova priča zaista dobije srećan kraj, kao u bajci. Iščekivala je njegov poziv, samo on je bio njena duševna hrana.

Gledala sam kako polako tone pored njega, ali šta sam drugo mogla sem da je snažno zagrlim i kažem da će ga preboleti, da je on ne zaslužuje i da je tamo negde čeka neko ko bi život dao za nju. Nemo me je posmatrala i upijala svaku moju reč. Iako mi nije verovala, nasmejala se, a ja sam pomislila da sam uspela da je bar na trenutak trgnem i vratim u realnost.

Dani su prolazili, a ja sam sve ubedljivije igrala ulogu “drage savete” i budila se svakog jutra pored nje da bih delila njenu tugu. Delovalo je kao da joj se oporavak polako, ali sigurno približava, a njeno srce zaceljuje rane. Počela je da izlazi, da se smeje, da se bori… Verovala sam da je njen razum pobedio.

A onda, sasvim iznenada, pojavljuju se zajedno, srećni, najsrećniji, zagrljeni. Šaputali su jedno drugom kao da se nikad nisu rastajali. Netremice sam ih posmatrala, ne mogavši da poverujem sopstvenim očima. “Znaš, mi smo se pomirili, ne možemo jedno bez drugog i rešili smo da se verimo!” Streljala sam ih pogledom, a on mi je samo potvrdno klimnuo glavom, uveravajući me u njene reči.

“Ti se ne raduješ našoj sreći? Ti si ljubomorna! Oh, sada mi je jasno zašto si tako loše govorila o njemu, nisam ovo očekivala od tebe!” Njene reči parale su mi srce, zar ja da budem prezrena, ja, koja sam joj uvek samo dobro želela?!

Prolazili su dani, nedelje, meseci. Jedne večeri telefon je zazvonio. Bila je ona. Opet onim istim glasom i opet ona rečenica sa početka. “Izvini, bila sam budala, da li mogu da dođem do tebe?” Počela je da govori ono što se moglo i pretpostaviti. Sve vreme imao je paralelno još jednu vezu, a nju je samo želeo ponovo da drži blizu sebe jer mu je u svemu ugađala.

“Mrzim što moram da ti kažem, ali ipak ću reći. Jesam li ti lepo govorila?!” Od te rečenice i sama sam se ježila, jer sam je čula bezbroj puta, ali u ovom trenutku bilo je nemoguće izostaviti je. Nadala sam se da će je ovoga puta taj poraz ojačati. Međutim, nisam bila u pravu, to nije više bila ona ista devojka. Te večeri ona je izgubila svoju najveću ljubav, a ja sam izgubila svoju staru drugaricu i naučila još jednu životnu lekciju –  da je veza posle raskida samo iluzija, i da zaista podgejan krompir više nikada ne može biti isti!


Anja Križan je studentkinja novinarstva, večni sanjar, romantik i hedonista, zarobljena u sopstvenoj bajci. Njena izražena intuicija i želja da svet bude bolji i lepši vodi njene reči po papiru. Voli iskrenost, dobrotu, neiskvarenost. Ne voli laž, diskriminaciju i agresivnu glupost.

Editors choice