Spremi se… Naprći se… Gurni vrh jezika ka donjoj usni… Primereni ubojit pogled… Mačkasti… Zategni uglove očiju… Izabaci “firmiranu kesu” napred… Idemo ponovo… Sve isto, samo malo levo da zaklonimo wc šolju… Šta? Zlatna je… Što ne kažeš, bre?

Negde pri kraju “Ženskog viteškog romana”, Duška Jovanić tad još nije živela, samo je sanjala svoj snobovski, sex&city san, ima jednu sjajnu sintagmu – “prodavačice sirotinjskog glamura”. Koristi je za opis važnog, ženskog dela srpske turbo javnosti u deceniji bede i ne greši nimalo. Zvuči paradoksalno, jer glamur se nikako ne može povezivati sa oskudicom – duhovnom, stilskom, pa i materijalnom. Kažem “pa”, jer i dalje verujem da je to glamurozno izraz samosvesti, autoerotične energije, sigurnosti, negovanog stila i avaj – znanja. Žargonski rečeno – “dolazi iznutra”, dok se sa aspekta fasade može naglasiti, nijansirati, doterati. I ne bih sada o plamenom pogledu Marlona Branda ili senzualnosti Elizabet Tejlor, tek snaga glamura je u njegovoj sposobnosti da opčini, privuče, zaintrigira, zavede. I zbog toga je to u Srbiji, povod za cirkus, sprdnju i smeh.

louis vuitton trash bag Pozajmiš mi kesu da prošetam?

Glamur do kraja

Zagledani u svoje idole, klinci rođeni kasnih osamdesetih ili ranih devedesetih, posvećivali su se svetu zvezda u veoma nezgodno vreme. Mi, stariji, imali smo Brenu, ali i celu bivšu Jugoslaviju, a ni u osluškivanju ritmova sa zapadne strane nije se zaostajalo (osamdesete su, u muzičkom smislu, priča za sva vremena). Štaviše cela planeta se u međuvremenu, na svoj način poseljačila. Radosna deca socrealizma u mnogo čemu su bila u prednosti. Recimo, nije bilo balasta modnih brendova. Ni terena za frustracije i jeftine snove. A i da ih je bilo – kome bi bili dostupni? Najgorima, kao danas – teško. Njima je pripadala margina, visoki standardi za dospevanje u javnost, uglavnom neosvojivi (Fahreta je primer koji potvrđuje pravilo) i, ako ipak uspeju u tome, visok porez na kič i šund. Toj istoj Breni je i danas ostala navika da umesto u butik ide kod krojačice. Stvari su se lepo zvale pravim imenom. Onda se malo zatreslo. Od likova iz “Čitulje” preko blejača u pejdžer do današnjih šetača visoke mode – traje i ne prekida se taj paralelni tok srpske propasti, preciznije ogledalo glavnog – etičkog  i ekonomskog posrnuća. Ali, to nije ništa novo. Ja samo pokušavam da racionalizujem fenomen – klinci i kese.

Tako je. Klinci i kese na kojima piše Louis Vuitton, D&G, Gucci. Da se razumemo, ni ja nisam gadljiv na te komade, doduše ne tonem u depresiju i autodestrukciju kada mi je nešto tog tipa nedostupno, ali kese – prezirem. Štaviše, sakrivam ih, tj. okrećem natpis ka sebi, ukoliko silom prilika moram da ih pronesem gradom. Nekako čoveka bude sramota. I na studijama me je, od kolega, bilo sramota kada sam, ničim izazvano, dobio svoj prvi mobilni telefon. Tada, početkom prošle decenije, to je još uvek bila retkost. Šta to znači? Vrlo jednostavno – imali su ga samo bivši pejdžeraši i njihove starlete, sa ove i one strane ekrana. A ko su oni – mislim da nije neophodno da objašnjavam. Jednom rečju, svaka nova, pa i korisna ili lepa stvar u Srbiji je zbog degeneracije elita – bila izblamirana. I danas je tako.

Imena koja su sinonim za visoku modu ispisana su na grudima, tašnama, dupetima najgoreg ološa. To su te Duškine “prodavačice”, te inspiratorke vrle nam omladine u širokom luku – od splava do splava, od kluba do kluba, sa naglaskom na Moetu i separeima, sve preko TC Ušća i Megatrenda. Skupih komada ima, ali stila nema. Glamur da ne pominjem. Blasfemija na kub. Samo kada bi shvatili da se Dior pretvara u Beteks, a Chanel u Trikotažu Ivković, čim progovore, čim malo pokažu ko su zaista. Fasadu pomoćnici i mogu da upristoje, ali za sve ostalo nadležne su druge vrste stručnjaka. Utisak je nedvosmislen – beda. Sirotinja viri kao gljive iza ušiju. I zbog toga se ne treba čuditi kad krene to prćenje usta u ogledalo fensi klozeta u koje je uperena kamera mobilnog telefona.

Žrtve tog strašnog falsifikata padaju na sve strane. Tek da ne zaboravim –  greota što je uništena čitava jedna generacija gejeva. Za to su krive upravo ikone sa ovim prefiksom. Nisu sve, ali džudže i tu dominiraju. Jebi ga, mala educacion. Nameće se ova konstatacija, čim “uključim” Facebook. Ni oni više neć biti “luča” u balkanskom stilskom valovu (*korito za hranjenje svinja), školovani na medijskom izmetu koji, bez obzira na sva prefarbavanja i neutralizaciju autentične arome, vodi poreklo iz devedesetih i dokazano je imun na svaki vid evolucije. Prepakivanje se ne računa. To što je patika postala cipela visokog sjaja, a Borovo BoreliYSL.  Nema (stilske) i vrednosne razlike između njih i recimo “head&shoulders” tipova ili fudbalera, koji se često doimaju “pederasto”, te mladih i perspektivnih hetero menadžera, pa i obezbeđenja diskoteke u Sutomoru – šeruju istu estetiku. Ostalo su nijanse. Najvažnije je imati kesu. Za šetnju, fotkanje ili povraćanje. Zavisi kako ko gleda na stvari.

Kesa, “potpisna” dakako, jeste nezaobilazni gay/hetero/every style aksesoar, savršen recimo za šetnjicu po Ušću. Tako je, mislim na shopping mahalu, s one strane mosta. Najpopularnije mesto za blejažu, prezentaciju, merkanje, šetkanje, pa i poneki blow job u toaletima. Komotni su i uredni. A začas se nestane u mnoštvu. Butici su u drugom planu. Bitno je da su “prisutni”. Kao dostojna, inspirativna pozornica. Važno je samo izbeći blamove. Sve, sve… ali Newyorker kesa… nesrećo.

Tu se negde krije i predlog za turističke vodiče iz Srbije. Ako je Pariz – zajebi Versaj i Luvr, ako je Madrid – zajebi Prado, Barselona – zaboravi park Guelj, Venecija – ko te pita za gondolijere, Rim – kakav crni Španski trg… Nove generacije glamurozne srpske sirotinje žele da “overe” nešto drugo. Izlozi sa velikim slovima su aktulena, savremena hodočašća, te blagodet “belog Šengena” – koja puni smisao dobijaju tek kao pozadina za poziranje, sa ponekom kesom pride, i odmah zatim – objave na demokratskim društvenim mrežama. Bilo kuda, sa kesicom svuda. Na kraju krajeva, mora da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Ma koliko nova pravila bila utvrđena na degenerisanoj podlozi. Dosta sa tim luzerskim pridikovanjem.


Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.

Editors choice