Južna pruga je posebno interesantna i neviđeno uveseljava posebno Beograđane. Tekst Istoka Pavlovića o ovom fenomenu podsetio me na taj generalno beogradski stav, koji je koliko nekosmopolitski i diskriminišući, toliko i naprosto malograđanski.
Geografski, nalazim se na pola puta od kultivisanog Beograda do južnjačke prestonice Niša. A imam rodbinu u obe prestonice. Kao i na krajnjem jugu, tamo kod Dimitrovgrada, čiji govor ni ja baš ne razumem skroz. Bilo mi je krajnje zanimljivo kad sam provalila da se gradski pirotski razlikuje od seljačkog i da je isto i sa gradskim i seljačkim niškim naglaskom, kao i u mom rodnom Paraćinu.
Deca iz porodica koje nisu došle iz okolnih sela ili koje su takoreći doseljeničke, poput moje, tek u školi smanje korišćenje padeža i govore nakaradnim akcentom, da bi se bolje sporazumevala sa drugarima. To sam naučila kad su moja deca pošla u školu. Kad sam ja išla u osnovnu školu, gradska deca su bila u većini i svi su se trudili da govore kao učiteljica. A ona je bila južnjakinja i, pored veoma pravilnog izgovora, zadržala je u nekim rečima onaj lepi, meki pevljivi ton na e, zbog kog je njen glas, ton i naglasak bio tako specifičan i upečatljiv.
Za razliku od Ćupričanina Istoka, koga su nemilosrdna beogradska deca zezala verovatno takođe zbog tog e, koje je u Pomoravlju gotovo kratkosilazno, kao i u Nišu, mene su zezali moji drugari u osnovnoj što neke reči nisam izgovarala kao Paraćinci sa rodbinom u okolini Paraćina. Jer naprosto nemam nikakvu rodbinu sve do Niša na jugu i Beograda na severu.
U Srbiji je svaki akcenat od Beograda naniže, koridorom 10, naprosto seljački
Nekada je Jugoslavija bila velika zemlja, po kojoj se često putovalo, pa sam tako obišla Jadransku obalu i svuda sretala Bosance i Crnogorce, čiji mi je akcenat i duh jezičkih sklopova bio krajnje zanimljiv i usvajala sam ga odmah. Taj neki imitatorski talenat, koji verovatno ima veze sa sluhom, omogućio mi je da se prilično prilagodim svuda i da ne doživim jezičku diskriminaciju. Najsimpatičnija paranoja dešavala mi se kad mi dođe sestra iz Beograda, a ja onda sa njom razgovaram na beogradskom, dok me neko ne pozove telefonom ili dođe kod nas, pa sa njim pričam po paraćinski (sa akcentom na i), a onda moja sestra takođe počne da usvaja paraćinski, dok se ja njoj i dalje obraćam (sa akcentom na o), a svom drugom sagovorniku se obraćam (sa akcentom na a).
Na seminarima za radio-voditelje su nas upozoravali da ne treba da mešamo akcente, već da usvojimo onaj ispravan i držimo ga se, kako pred mikrofonom tako i u privatnom životu, da nam se ne bi događali profesionalni ispadi u napetim i nepredviđenim situacijama, o čemu su nam pričali neverovatno zabavne anegdote.
Beogradsku lingvističku malograđanštinu otkrila sam upravo na jednom sličnom skupu, Olimpijadi novinara koja se održavala u Kušadasiju, tokom tri dana jahanja do tog lepog grada, u autobusu punom beogradskih i južnjačkih kolega. Televizijska ekipa iz Vranja bila je najdruželjubivija i najduhovitija, ali posle stotinak kilometara puta shvatila sam da se beogradske kolege ne smeju samo na pravim mestima, nego bukvalno svaki put kad neko od njih progovori. Prvo sam se čudila, verujući da ih beonarcisi ne razumeju dobro, pa im se čini da se ovi stalno zezaju, a posle još stotinak kilometara skontala sam kakav je seljacizam taj beonarcizam. Njima su Vranjanci prosto bili urnebesno smešni zbog načina govora i uopšte nisu pokušavali da se malo suzdrže. To je bilo tako prostački, neotesano i glupavo, kao malo šta što sam srela živeći i radeći među seljačkim Paraćincima. Naravno, nisu svi Beograđani u autobusu bili geografsko-lingvističke prostačine, ali neki od priličnog ugleda prilično jesu. Smatrati nekoga smešnim, seljakom i nižim od sebe zato što govori drugačije jedino ukazuje na bedu uma i ograničenost duha. A najgora snobovština je ona bez ikakve zaleđine, široko rasprostranjena među takozvanim rođenim Beograđanima (kao da je to neka titula) koji leti idu kod babe na selo i vraćaju se sa kolima punim originalnih seljačkih namirnica, kojima se pune gradski zamrzivači.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
