Da li ste se zapitali kakav bi vam život bio da nema pozorišta? Ukoliko niste sebi do sada postavili takvo pitanje, vreme je.

slika 134 Pozorišna burna i nedokučiva prošlost

Drevna umetnost

Pozorište može da predstavlja zabavu, ali je uz to i još nešto više. Može da ohrabruje ili unosi nemir, da bude podsticajno ili odbojno. Reč pozorište, osim što označava zgradu u koju ljudi odlaze da gledaju neki pozorišni komad, u opštem smislu obuhvata ogroman opseg aktivnosti, zbog čega i jeste teško precizno je definisati. U osnovi, pozorište govori o životu i nije ga lakše shvatiti, klasifikovati i ograničiti nego život. Međutim, pozorište ima dve komponente – predstavu i publiku. Pozorište ne postoji ako je bilo koja od njih odsutna. Pozorište može da varira od verskih rituala i poetske drame do igre na ledu. Obuhvata mnoštvo različitih elemenata veština, dok je ključni element pozorišta  interakcija izvođača i posmatrača. Njegovo poreklo leži u davnoj prošlosti koje će zauvek ostati tajna.

slika 230 Pozorišna burna i nedokučiva prošlost

Oživljavanje prošlosti

Predstave polaze uglavnom od napisanog teksta. Ali tekst ne predstavlja predstavu. Iako postoje rukopisi pozorišnih komada koji su bili napisani pre više vekova, oni nam veoma malo govore o tome kako su izgledali ti pozorišni komadi u njihovim prvobitnim izvođenjima. Rukopis vam daje samo osnovni okvir. Neko ko se bavi istorijom pozorišta ponekad može da se  oseća kao da pokušava da rekonstruiše ne samo izgled, već i ličnost ljudskog bića.

U najranijim oblicima pozorišta, reči su možda bile nevažne ili ih nije ni bilo. Dok u našem pozorištu, na kraju drugog milenijuma, postavljanje predstave na scenu uz korišćenje svih tvorevina koje pruža savremena tehnologija ponekad postiže primat nad tekstom. Način na koji su se nekada kretali i govorili glumci, sve događaje jedne žive predstave, sve to morate da shvatite oslanjajući se isključivo na sopstvenu maštu. Dakle, postanite kreatori pozorišne umetnosti.

slika 3 prava Pozorišna burna i nedokučiva prošlost

Istorija pozorišta kroz razvoj civilizacija

Kako se ništa zasigurno ne zna o poreklu pozorišta, ta tema je proizvela čitav niz teorija. Jedna prihvatljiva ideja ukazuje na usađen aspekt ljudske prirode – želju za igrom. Reč igra navodi na pomisao da su mimikrija i predstava imale korene u nekoj vrsti igara i takmičenja koje deca smišljaju za sebe, dok jedno šire prihvaćeno gledište traži poreklo pozorišta u mitu ili religiji.

Davno, pre nego što su se preci Grci nastanili u svojoj zemlji, religiozne drame su bile te koje su vekovima izvođene u starijim civilizacijama, kao što su Mesopotamija ili Egipat. Nemoguće je povući jasnu liniju između rituala i drame, ali svakako da su neki od elemenata pozorišta  postojali u drevnim državama Sumera, za koje se smatra da predstavljaju prvu civilizaciju.

Azijske kulture, u kojima su drevne tradicije uglavnom opstajale duže od onih u Evropi, kao da potvrđuju da se dramska umetnost, za razliku od verskih rituala, javlja kada neko društvo dostigne onaj stupanj razvoja u kojem proizvodnja hrane prestaje da bude glavno zanimanje. Zatim se javlja jezik  pre igre i postaje medij u kojem društvo se može lakše iskazati. U okviru ovih postvavilonskih civilizacija pantomima se prvi put pojavljuje i postaje sastavni deo današnjeg umetničkog izražavanja.

slika 414 Pozorišna burna i nedokučiva prošlost

Tragedija koja zabavlja

Kao što je grčka drama bila izuzetna pojava, takav je bio i način na koji se ona razvijala kroz uporedne karijere trojice velikih tragičara Eshila, Sofokla i Euripida. Govorilo se da je tragedija došla pre komedije. Prema Aristotelovom mišljenju tragedija se razvila iz satirskih igara, žanra koji se razlikuje od komedije. Grčka komedija se odnosila na pesmu koja se pevala na veseljima. Pored igranja i pevanja uključivale su se grube šale i improvizovana podrugljiva igra sa publikom. U Kini i Koreji, kao i u južnoj Aziji, drama se prvobitno razvijala u hramovima i postepeno se širila ka gradovima. Gradovi i sela su iznajmljivali profesionalne trupe da uveličaju svetkovine zabavom, prilagođene određenoj prilici. Iako je za vreme Rimskog carstva drama  bila u opadanju, pozorišna zabava je cvetala i sagrađena su mnoga nova pozorišta.

Glavna funkcija rimskog pozorišta bila je da obezbedi zabavu za bezbrižan proletarijat čiji je ukus naginjao spektaklima, trke dvokolica, borbe gladijatora, žrtvovanje ljudi.

Kako tokom mnogih vekova posle pada rimske civilizacije u Evropi nije bilo namenski građenih pozorišta, niti napisanih drama, to nije uticalo na razvoj umeća glumaca, pisaca i mnogih drugih umetnika.

slika 510 Pozorišna burna i nedokučiva prošlost

Komedija del arte

Jedan od mnogih savremenih naziva koji se sačuvao za ovaj popularni oblik komedije, obično se prevodi kao komedija poziva, odnosno komedija profesionalnih izvođača. U ovoj specifičnoj vrsti komedije, koju smo odabrali za vas, odsustvo teksta jeste  njeno obeležje. Postojao je određeni scenario ili dogovoreni okvir, kao i neki upamćeni govori koji su se mogli prilagoditi u zavisnosti od načina na koji se predstava odvijala. Stoga je i dijalog bio improvizovan, kao i dobar deo radnje.

Poreklo ovog popularnog oblika komedije koji je cvetao od sredine 16. do početka 18. veka je neizvesno. Jasno je bilo da je zasnovano na narodnoj tradiciji koja se mogla videti čak i na raskošnim dvorovima. Njen uticaj se može primetiti i danas u novijim eksperimentalnim pozorištima, koja se u izvesnoj meri služe improvizacijom.

Ukoliko smo uspeli da vas ovim kratkim istorijskim pregledom o misterioznom nastanku pozorišta zainteresujemo za pozorište kao jedinstvenu i neponovljivu umetnost, kao umetnost koja osvaja svojim raznovrsnim sadržajima i bogatstvom kreativnih umova, onda ste na pravom putu da  postanete mali istraživači sopstvene istorije kroz umetnost.


Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” njena definicija.

Editors choice