Pozorište kao kolektivna tvorevina

Pozorište kao kolektivna tvorevina

Da li vidite vezu između pozorišnih uloga i životnih uloga? U kojoj meri su povezani gluma i stvaran život? Ukoliko niste znali odgovore ili niste razmišljali o tome do sada, možda je ova tema pravi izbor za vas.

slika 135 Pozorište kao kolektivna tvorevina

Moderno doba i bolji uslovi za umetnost

Pozorište u 21. veku preživelo je bioskop, televiziju i revoluciju informativne tehnologije. Moralo je da se prilagođava, kao što se prilagođavalo i ranije, a njegova sposobnost da to čini izgleda da je neograničena. Možete biti sigurni da će pozorište postojati i u futuru, ali ono što će vam ostati nepoznato, jeste kakve će oblike poprimiti u bliskoj budućnosti. Šta vas očekuje?

Kada odete da gledate predstavu, nezavisno od žanra (drama, komedija ili mjuzikl) uz mnoštvo efekata kao što su mikrofoni koji se spuštaju sa plafona ili platforme koje imaju elektronske promene u današnjim predstavama, da li se u vama nešto budi? Bunt, neispunjenost ili razočaranje zbog bezbroj naizgled bespotrebnih efekata koji narušavaju vašu istinsku iluziju. Postavlja se pitanje: Da li je glumcima zaista toliko tehnike potrebno? Ili su zaboravili kako se nekada sa malo rekvizite na sceni i oskudnom scenografijom bolje stvaralo i bolje preživljavalo nego danas? Šta je krenulo naopako?

slika 229 Pozorište kao kolektivna tvorevina

Pozorište i život su jedno te isto i nisu jedno te isto (Piter Bruk)

Sačinjeni su od istih sastojaka, ali pozorište ne bi postojalo kao oblik da se nije dogodilo nešto drugo. Pozorište je kao život i bavi se životom, ono se nikada ne može svesti na jednostavnu formulu. Kroz svoju istoriju, koja traje više hiljada godina, ono je tvrdoglavo ostajalo amorfno. Kada bi na nekom mestu postalo i suviše iskristalisano, ono bi se preselilo. Kada god bi ga neko društvo preterano izdefinisalo, u njemu je živela mogućnost da se pretvori u nešto što se od njega nije očekivalo. Njegova istorija obeležena je izuzetnim eksplozijama nove vitalnosti, svakojakih promena oko jezgra glumaca i publike.

Pozorište je jedan od najgenioznijih čovekovih kompromisa sa samim sobom. U njemu on izvodi i zabavlja druge, pravi se važan i zabavlja sebe, a opet, ono je jedan od najmoćnijih instrumenata za istraživanje i pokušaj da shvati samoga sebe, svet u kome živi, i svoje mesto u tome svetu.

slika 317 Pozorište kao kolektivna tvorevina

Ljudi vole pozorište

Ljudi poseduju neprestan, nezasit apetit da gledaju i prepoznaju sopstvenu predstavu o sebi, oživljenu, u svim njenim elementima. U pozorištu, to je zajednički doživljaj. Publika je mnogo više od zbira pojedinaca, svako ko se ikada našao u publici zna to. Dakle, čemu potreba za pozorištem? Zašto uopšte imamo pozorište, s njegovim zgradama, glumcima, dramskim piscima, rediteljima, kritičarima? Najbitnije od svega, zašto imamo publiku,zašto ljudi idu u pozorište?Odgovor je jednostavan, da bi nam pozorište pomoglo da se setimo ko smo i gde smo.

Pozorište poseduje gotovo neverovatnu snagu da otelotvori probleme koji su fundamentalni za postojanje, ali koji često prkose rešenju jer, istorijski gledano, pozorište je više medijum emocija nego racionalnosti, po načinu okruženja i iznalaženja jezika u kome treba da izrazi ono što bi inače moralo da ostane sakriveno ili potisnuto. Kada se glumci i publika spoje i zajedno predaju kolektivnom doživljaju, događa se neophodna misterija.

slika 415 Pozorište kao kolektivna tvorevina

Piter Bruk i stanje svesti

Čovek dospeva u jedno posebno okruženje, a to je amfiteatar. Amfiteatar ima samo jednu vrlinu, on okuplja ljude. A onda, zahvaljujući jednom broju koraka, ritmu, radu glumaca, sve ovo postepeno stvara zajedničko interesovanje. Ovde se već nalazi zajednički faktor, ljudi međusobno različiti, koji su se okupili, počinju da dele istu zainteresovanost. Sve to postaje dinamično, jer se taj zajednički interes pretvara u zajednički proces. Nešto počinje, počinje da se odmotava i teče, u čemu učestvuju svi. I tada dobijete, kao kada voda treba da proključa, promenu stanja, stanja svesti. Ovaj naročiti fenomen, koji se javlja u ljubavi između dve osobe, javlja se i u ritualu onda kada je određen broj ljudi okupljen, kroz jako osećajno angažovanje u činu koji proističe iz života. Okruženje je posebno zato što okuplja ljude, glumce, zajednicu.

Biti nešto drugo ili neko drugi, jeste ono što vas je uvek privlačilo. To je ta nedokučiva magija koja vas svaki put očara kad god zakoračite u igru, koje vam omogućava pozorišna iluzija.

Stoga, idite u pozorište i igrajte se u sopstvenim mislima, sa sopstvenim iluzijama i neka vam tih sat ili dva koje vam predstava poklanja budu neiscrpni izvor radosti i kreativnosti.


Alex Anđelković – Zaljubljenik u umetnost, kad god ima priliku želi da podeli svoje impresije sa drugima, da zaintrigira druge da je makar malo zavole. Umetnost – “Čaroban svet” – njena definicija.