Pravda za sneg!

Pravda za sneg!

Došao je (ne)najavljen i postao enigma za uvek spremne putare. Nismo dočekali da ga vidimo u maju, kao što su mnogi navodili, već je pao kad mu vreme nije, na početku februara. Naravno, proglašena je vanredna situacija, jer je pao usred zime. Da je pao letos, sve bi bilo u redu, bar bi bilo toplo, pa bismo ga ujutru čistili, a popodne išli na plažu.

U mom okruženju uvek je bilo više onih koji sneg preziru. Hodamo kao da smo tek naučili prve korake, kvari frizure, padamo u štiklama, teško stižemo od tačke A do tačke B, saobraćaj usporen, bljuzgavica, smrzavamo se, bacamo hejt na slojevito oblačenje -samo su neki od argumenata koji se rastežu u nedogled.

Ne volim jesen, smatram da je to najbednije godišnje doba, donosi kišu, blato, podseća na školu, na tmurnost. Ne mogu ni sama da se setim koliko mi je puta tema pismenog bila “Jesen u mom kraju”, i mržnja ka upornom pisanju na lep način o nečemu što ne volim rasla je svake godine.

Leto – tu i tamo. Pored znojavih tela, smrada i gušenja po gradskom prevozu, prikrivanja ujeda od komaraca, jedino što mi od njega ostaje jeste more. Međutim, kao i svaki dobar student pun optimizma i kinte, već vidim sebe, voćni koktel (mislim na sok, naravno), terasu i dve-tri skripte u ruci. Pa cepaj po boji i nadaj se da ćeš očistiti semestar bar dok gradski bazen ne zaključa svoje brave.

Proleće sam volela dok nije prestalo da postoji. April na 30 stepeni ne smatram prolećem. Ne stignem ni da operem teksas jaknu, a leto je već stiglo.

slika 116 Pravda za sneg!

Divne životinje na snegu upotpunjuju zimsku idilu

Obožavam zimske noći.

Pogled na prikrivenu prljavštinu grada.

Mirisne šalove.

Duge šetnje uz zvuke pucketanja snega pod nogama.

Sankanje.

Praznike uz koka-kolinu snežnu reklamu.

Deca su pomahnitalo ostavila tehnologiju i izjurila na sneg, grudvanje, pravljenje Sneška, sankanje i druge rekreacije. Ma svi smo kao mali jeli ledenice i presvlačili se dva-tri puta dnevno uz brzinske obroke, samo da ne bismo propustili igranje na brdu ili kakvu novu tvrđavu od snega. Vraćam u glavi detinjstvo, kada smo sneg (koji nije bio žut) jeli i smejali se jedni drugima. Sećam se perioda kada sam shvatila da sneg pere prljavu obuću. Puštala sam ga redovno da odradi zimsku čaroliju umesto mene. Sneška smo pravili kao da se takmičimo. Podela na to ko pravi telo, ko glavu. Dve-tri velike lopte, pa krađa po kući svega namenjenog njemu: šerpi, šargarepe, dugmića. Ne sećam se svega, ali sećam se da sam bila nasmejana. Pamtim da je bilo savršeno blesavo.

Volim miris snega.

Toplinu čaja i kuvanog vina nakon par sati provedenih na snegu.

Pesme o snegu.

Rukavice u boji.

Pahulju na trepavici.


Višnja Jukić je studentkinja novinarstva i komunikologije. Spaja nespojivo, a onda postane logično. Veruje u spontanost. Hedonista. Voli da čita i piše “izmedju redova”.