Ako izgleda da je neko skroz zastranio, možda samo tako izgleda.

Možda neko ko propada, moralno, zdravstveno, duhovno i materijalno odrađuje misiju iskustva propadanja. Takva mu je karma ili, kako više volim da mislim, takva mu je skica, mapa puteva sa kojom se rodio.

Otkud onda priča o tome da se svi rađamo sa jednakim mogućnostima i da svako ima šansu da ostvari svoje potencijale?

Zvuči kao bajka, kao i mnoge druge zamisli, suviše lepe da bi se nazvale lažima. Međutim, ima istine u ovoj bajci. Ako je ne shvatimo iz perspektive šarene laže, nego na pravi način.

Onaj deo o jednakim mogućnostima ne znači da svi imamo iste mogućnosti. One su samo vrednosno jednake. Ali su vrlo različite.

Neko startuje sa nasleđem i svom mogućom logistikom, neko iz bede, a neko sa pozicije u kojoj materijalno jedva da je važno. I to su jednake mogućnosti, u odnosu na potencijal koji treba da se ostvari. To opet ne znači da će bogat pokloniti sve što ima i otići Jehovinim svedocima, niti da će se bedan iščupati sopstvenim snagama i izgraditi uspeh, niti da će neutralan naučiti da ceni vrednost materijalnog. I to može da znači sve to.

Možda će neko imati sve što mu treba za solidan normalan život, ali će sve prokockati i polako propadati, jer putevi solidnog normalnog života nisu ucrtani na njegovoj mapi. On ima samo prečice i stranputice.

Do čega? Verovatno do iskustva koje je dužan da sakupi u ovom životu.

Summer Road Trip Essentials Prečice i stranputice

Nema prečica, nema stranputica. Samo su neki putevi tako prostrti

Možda on iskupljuje dušu i time što naizgled propada samo sledi svoju mapu i ostvaruje svoj potencijal. Odrađuje karmu, rekao bi neko.

Možda baš to isto radi svako ko propada, po solidnim merilima normalnog života.

A možda neko propada zato što neće da sledi svoju mapu. Jer to što što je nosimo, ne znači da je i pratimo.

Ono malo slobodne volje koja je u domenu ljudske delotvornosti dato nam je samo da bismo mogli da se opiremo onome što treba da činimo i da budemo. Čak i tako, birajući stranputicu za inat, ne možemo da izbegnemo dragoceno iskustvo. I to jedino znači da ćemo sebi otežati posao. A opet, možda su trnovite stranputice u suštini isto što i trnoviti putevi. Svi vode nekom svršetku. Ako bežimo od svojih mogućnosti, nećemo da se razvijamo i rastemo ka svetlosti, ne znači da se nećemo prosvetliti u trenutku smrti. Kosmosu je svejedno. Uzeće šta mu donosimo, na ovaj ili onaj način.

Istina je da koristeći slobodu izbora na sopstvenu štetu utičemo jedino na svoje ukupno biće u svim dimenzijama realnosti. Istina je da ćemo ponoviti lekciju koju nismo hteli da naučimo. Istina je da nema zabušavanja i rupa u kosmičkim zakonima kroz koje ćemo se provući prečicama. I istina je da to nema važnosti ni za šta i ni za koga, osim za nas same u ovom trenutku. Jer možda već ponavljamo neku lekciju ko zna po koji put.

Možda samo putujemo veoma izokola ka krajnjem cilju, ukoliko krajnji cilj postoji.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice