Prestalo je kucati za tebe!

Prestalo je kucati za tebe!

Dok sam vapajima pokušavala da dočaram veličinu svoje ljubavi, ne bi li me, iole, čuo i razumeo, nada se gubila. Uzeo si svoj kaput , znajući da sam mazohista i da ću cele noći uništavati sebe, zalupio vrata i otišao. A znala sam i gde.

Standardno sam, kao i svake identične noći poput te, poslala milione poruka, gušeći se u sopstvenoj davno ispričanoj verziji priče – sa tobom nikada više.

I znala sam da ću nakon neprospavane noći opet okrenuti taj broj koji sam iznova i iznova brisala. Nije vredelo, moja memorija ga nikada nije mogla izbrisati, niti si ti mogao biti nevidljiv za mene. Nijedna nauka još nije pronašla lek za to, a nisam ni slutila da ja i sama imam lek, dobro staro vreme i još bolji karakter, koji se, uvek raskomadao kada si ti u pitanju.

U jednom trenutku moras pronaci srecu za sebe Prestalo je kucati za tebe!

U jednom trenutku moraš pronaći sreću za sebe...

Poziva i poruke nije bilo, svaka stvar koja me je podsećala na tebe nije podlezala koincidenciji, sve sam ja to sama stvorila. Relevantno za mene u životu jedino jeste bio tvoj život i tvoja sreća, a moje gušenje u vodopadima suza i nije, nekako sam iz svega izlazila u delovima. Sastavljala sam mozaik od svog tela ne bih li nekako uspela opet da te vidim i čujem, iako si me uništavao kao u ratu, i odlazio uvek kao heroj. Međutim, taj heroj se odjednom u mojim očima pretvorio u kukavicu, postao je manji od mrava, sve dok nisam rešila da tog istog mrava zgazim.

A onda sam i to učinila.

Slušajući kasnije priče o tebi, shvatala sam da tog čoveka nikada nisam upoznala i da je moja imaginacija o tebi prevazilzila granicu normalnog.

Postao si najsitnije i najgadnije biće koje ja za mene ikada hodalo tlom i smatrala sam da sam te odavno sahranila u svim svojim iluzijama, oblicima i svakom svom snu, a na kraju i životu.

Odletela sam ubrzo u Prag, sabirajući svoje utiske, okrenula sam novi list, ovaj put, promenila i knjigu, počinjavši od početka. Promenila broj, i nikada me nije zanimalo da li si se javio.

Šetala sam danima po prelepom gradu, u meni je budio radost, svaka ulica, svaki kafić, imala sam utisak da su me grlili, i samoj sebi sam samo potvrdila da sam naletela na loše.

Ne, nisi ti, bivši dragi, kriv što si se rodio kao prostak, kao emotivno nedostupna baraba.

Meni je život dao lekciju, a tebi će jednom prilično jako zalepiti šamar.

Zar ne, kukavice i barabe uvek na kraju dobiju svoje.


Nevena Martinović je student prava, večiti borac za pravdu, veliki sanjar i još veća svađalica. Sebi svaki dan obećava da od sutra ide na dijetu. Voli Novi Sad, njegove ulice i tamo ide kada beži od sveta. Gijom Muso joj razvija vijuge, rimsko pravo ubija maštu. “Trebalo bi uvek da živimo kao da ćemo sutra umreti. Nas u stvari ubija vreme za koje mislimo da imamo”, Elsa Triole