Često druge tretiramo bolje nego sebe. Spremni smo da pružimo podršku, pređemo preko gafova, oprostimo greške, a tuđe nespretnosti su nam često simpatične i u njima vidimo iskreno nastojanje i dirljivu nesigurnost, koje nam govore da osoba ima kapaciteta i da samo treba za nju da navijamo. Zašto takav tretman ne pružamo sebi? Zar nismo sebi simpatični i dragi i zar ne zaslužujemo sopstvenu podršku, oproštaj i navijanje? Za početak, treba da prestanemo sebe da podrivamo otrovnim kritičkim osvrtima.
Nisam dovoljno dobra
U svemu što radite uvek postoji neko bolji od vas. Ali ako počnete da se upoređujete sa drugima na taj način, pašćete u depresiju. To što ima boljih, treba da vas raduje i hrabri, jer to znači da i vi možete bolje. Osim toga, ako vi radite najbolje što možete, to je vaše postignuće i ne treba da ga upoređujete sa postignućem drugih – svako ima svoj način, domet, stil. Da li ćete prestati da pišete ako niste Dostojevski, ili da trenirate, jer niste u reprezentaciji?
Nisam ja ništa posebno
Dobro je znati da smo kao ljudi svi u suštini, isti. Ali, svako od nas je poseban, jer način na koji živimo svoju ljudskost nije isti. U tom smislu, isti se kao i bilo ko drugi, ali ste najposebniji na svetu, jer ste samo vi u ovom trenutku u vremenu i prostoru baš takvi. Ego nas sputava i podvaljuje nam i kad nije uhranjen i dominantan. Slab ego nas jednako zarobljava kao i napumpan. To što mislite da niste ništa posebno ipak je zamka ega. Da bismo prevazišli njegove podvale, potrebno je da ga ojačamo, da mu damo puno priznanje i značaj i da ga zatim nadrastemo. Kad spoznamo koliko smo jedinstveni, lako nam je da se poistovetimo sa jedinstvenošću svih oko nas.
