Prijatelj s olujom, brat s grmljavinom

Prijatelj s olujom, brat s grmljavinom

Znate onaj osećaj – ne kada vas probudi rominjanje kiše – već kada se probudite uz rominjanje kiše? Jer taj je osećaj posve drugačiji. Ne oseća se prizvuk prisile, ni jecaj moranja – samo bezbrižni, zajednički napori uloženi u buđenje. Kiša i vi. S licem među šakama, sedite na ivici kreveta kojeg prekriva još uvek vruća postelja. Ona je izgužvana i sanjiva. Kao i vi, između ostalog. Ište ponovni zagrljaj. Jedna misao. Samo jedna. Nevoljno ustajete. Bosim stopalima koračate po laminatu ka kupatilu. Čuju se kapi kiše. Igraju kolo po krovu vašeg potkrovlja.

Kiša dobuje po prozorskom oknu. Soba, utopljena u iznenadnu tamu, nadvijena je nad vašim leđima dok tiho sedite za radnim stolom i, čkiljeći zbog manjka svetlosti, pokušavate da radite: učite, čitate, pišete, slažete račune koje treba platiti. Kuća leleče tišinom. Kiša ne prestaje. Jedan letimičan pogled postaje postojan. Kroz nevelik otvor u zidu posmatrate kako tamno-sivi oblaci, što prekrivaju svaki pedalj neba i s njim njegovu svetlost, pokušavaju da vam se uvuku u sobu. A potom i u dušu. Jedna misao. Samo jedna. Spuštate glavu i s njom kišni pogled.

Koračate do prodavnice u neprikladnim patikama. Prazna ulica ispunjeno odjekuje. Jedna misao. Samo jedna. Počinje grad. Znate onaj osećaj kada trčite ka unapred zamišljenom i odabranom skloništu, a grumulji leda veličine nezrelih lešnika krnje vašu kožu nakon što je dotaknu?

Predveče.

Grmljavina. Jedna od onih što smiruje. Kad grmi, ceo svet postaje malen, manji od makovog cveta. Naspram grmljavine, urlici velegrada šapuću. Ili ćute. Taj niz gromova što ispunjava vazdušni prostor između neba i zemlje, okružuje vas poput seoske tarabe. Unutra ste bezbedni. Ali ne znate kada će se urušiti na vas. Jedna misao. Samo jedna.

Grmljavina Prijatelj s olujom, brat s grmljavinom

Oslušnite gromove što zbore istine i mudrosti prirode!

Jedan pogled ka nebu. Ah. Nema ga. Tu su sad nebesa, nebeski roditelji. Podeljeni su na tamu i svetlost. Granica se, poput laserskih skenera, brzinom vidljivom sa zemlje, pomera na uštrb tame. Svetlost obasjava dvorište podno vašeg prozora. Snažna zelena boja voćnjaka u povoju i nabusite trave pod njegovim stopalima isijava snagom koja peče oči. Opet je tu nebo. Ono staro. Detinje. Plavo i vedro. Magličasta isparavanja, proizašla iz procesa kondenzacije, prekrivaju šume u daljini vidokruga. Jedna misao. Samo jedna.

Vraćate se u sobu. Pružate ruku ka polici sa knjigama. Izvlačite jednu po jednu. Na prvoj strani svake stoji posveta. Svaka je drugačija.

“Dragi Đole,

Nikad ne zaboravi da si jedinstven na ovom svetu, uživaj u svemu što ti se dešava u životu i ne dozvoli da tvoja sreća i uspeh zavise od drugih. Zapamti… Ti si jedini tvorac svoje sudbine.

Uprkos svim stvarima koje nam se dešavaju, a nismo ih zaslužili – ljubav je jača, uvek. Ona nas preobražava, oplemenjuje i čini boljim ljudima. Zato, nemoj nikada prestati da veruješ, jer samo tada ćeš moći da shvatiš zvezde, anđele i čuda.

Koračaj tragom duge, koračaj tragom pesme i bićeš okružen lepotom. Izlaz iz svake magle pronađi na tragu duge.

Voli i budi voljen!

Tvoji prijatelji”

Jedan letimičan pogled postaje postojan. Kroz nevelik otvor u zidu posmatrate kako, iako je već uveliko sumrak, dva horizonta premošćuje duga. Sve je moguće. Na tragu duge…

Leopard u bojama duge Prijatelj s olujom, brat s grmljavinom

Zagrizite jednoličnu tamu bojama svoje jedinstvenosti!

Izvori fotografija: elfwood.com, fantasticviewpoint.com, fanpop.com


Đole Manić je čovek. A biti čovek nije mala stvar. Više o tome na blogu “DownTown“.