Ima ljudi koje volite, ali vam za njih treba puno snage. Psihološka priprema da čujete, primite, obradite i uzvratite sve informacije koje ćete dobiti, jer oni tako komuniciraju. Zasipaju informacijama, pričaju sa mnogo digresija i još više detalja. Ako su u problemu, imaće dodatni naboj i potrebu da vam što bolje objasne šta ih je naljutilo, potreslo, začudilo i tražiće potvrdu i komentar za svaki segment priče, znači, morate pažljivo da pratite, nema zabušavanja.

I radi se o nekako istom tipu ljudi, koji bi me sad redom popljuvali smrtno uvređeni, kad bi znali da ih svrstavam u isti tip. A jesu. Za mene. Prvo, zajedničko im je to što imaju mene za prijatelja, drugo, sklonost da opširno, detaljno i studiozno govore o svojim problemima u formi monologa i treće, svi oni (i muški i ženski) imaju neku vrstu strogosti i krutosti karaktera, za koju pronicljivo sumnjam da je maska ranjivosti i nesigurnosti. Oni umeju da se naljute i da izgrde tako da se osećam kao da ću da se upiškim i rasplačem istovremeno, oni prozivaju dete u meni na takav način da ću radije o tome napisati tekst i nabrati kožu na šiljak kad se prepoznaju nego da im bilo šta kažem otvoreno. U stvari, kad malo bolje razmislim, radije bih se sa njima na svaki način dopisivala nego vodila ono što oni smatraju razgovorom.

Zašto ja imam za prijatelje ljude koji umeju smrtno da me smore, verovatno je deo moje patologije ili karme ili tako nekog dela u meni premazanog lepkom za detaljiste. Možda od njih treba da naučim da vodim računa o onome što ja nazivam picajzlinstvom, zabeđivanjem, propalim perfekcionizmom, ali meni se nekako taj nauk ne prima, jer neki drugi deo u meni, u koji su ugrađeni senzori za curenje energije, beži od toga vrišteći u površnost i tamo se razbaškari plutajući na leđima.

Ja volim da blejim sa ljudima i da se zezam i nema tog ozbiljnog razgovora u poslednjih deset godina koji sam vodila a da se nisam bar jednom slatko prozezala i nasmejala sagovornika, koliko god zatvoren i opterećen bio. Dakle i ozbiljne priče mogu da se pričaju kao da smo u cirkusu, a ne kao da smo na groblju, na kome upravo sahranjujemo svoj smisao za humor, umesto da se molimo za pokoj otpalih komada ega, recimo, što bi bilo urnebesno zabavno.

I tako, pošto ne mogu svojim prijateljima koji žele nešto da mi ispričaju, naviknuti na moju pažnju, objektivne komentare i procenu cele priče, da kažem koliko umeju da me smore, ja izbegavam i odlažem te razgovore, dok ne osetim da mogu to da iznesem.

article 0 062A434B000005DC 608 468x548 Prijatelju, opasno smaraš

Nekad je lakše govoriti otvoreno prijatelju iza leđa, pa kad sazna neka bude šta bude

Prozivali su me da sam sebična i samoživa zbog toga, ali neka, to mi ne smeta.

Teško je biti otvoren sa osetljivim ljudima – osetljivog ega, pre svega, iako se oni pozivaju na otvorenost i zaklinju se u nju.

Ali oni ne znaju šta je za mene stvarna otvorenost, koju dnevno praktikujem sa svojom decom. Reči kao što su smaraš, smetaš mi, i rečenice kao što su sad ne mogu više da te slušam ili izađi, moram da budem sama pet minuta predstavljaju bespogovorna naređenja u oba smera.

Kad mi moja tinejdžerka kaže odjebi, smaraš ja momentalno odjebem, jer smaram. Kad nas babe i dede čuju kako se sporazumevamo, padaju u nesvest i glasno prigovaraju kako tako majci, ju, ju, ju, sramota, ali meni je to isto kao kad ja njoj kažem dosadna si, gubi se i ona se izgubi, jer je dosadna.

Ne radi se o izboru reči, mada smatram da je smaraš i odjebi savršeno adekvatan izbor, koji u potpunosti izražava sve ono o čemu bi neki detaljista napisao studiju o uticaju uličnog rečnika na savremenu komunikaciju sa osvrtom na potencijalnu maloletničku delikvenciju kod dece samohranih roditelja.

Radi se o suštinskoj, sažetoj informaciji koja se prima direktnim putem i koja saznanje o nečijoj trenutnoj potrebi momentalno povezuje sa centrom za adekvatnu reakciju (zajebavam se, ne postoji centar za adekvatnu reakciju, osim u uličnom rečniku samohranih roditelja) o obostrano prohodnom komunikacionom kanalu, u kome nema sudaranja i nesporazuma.

Kakvo je olakšanje kad nekome kažeš tačno ono što osećaš i misliš i što se njega direktno tiče, a on se ne naljuti.

E zato ću se ja i nadalje odjebavati u prolazu sa svojom bandom maloletnih delikvenata, a prijateljima ću pisati poruke, mejlove, tekstove…


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice