Pripitomite se, povežite se, poletite

Pripitomite se, povežite se, poletite

Jureći za uspehom, zadovoljstvom, afirmacijom, osvajanjem svih trofeja koje nam duh vremena nameće, počeli smo veze sa ljudima da konzumiramo poput brze hrane. Iako znamo da treba da se hranimo zdravo, retko zdravu praksu primenjujemo u našim najvažnijim odnosima.

Iako tragamo za ljubavlju i željni smo pažnje i nežnosti, češće ćemo iskusiti površne gimnastičke zahvate i jednokratne susrete koji se okončavaju bez reči.

Najviše se bojimo onoga za čim čeznemo.

Ali zašto je prisnost zastrašujuća?

13 Pripitomite se, povežite se, poletite

U ovom ledenom potrošačkom dobu, preovlađuje svest da je život suviše kratak za sve što moramo da probamo, osvojimo, iskusimo. Svako misli da nema razloga da bilo šta ulaže u odnos sa jednom osobom, sve dok može da se okušava u odnosu sa preostalim milionima sličnih osoba.

Tu računicu može da izvede samo naduveni ego, utovljen džank fudom potrošačke bulšit filozofije. Jeste, zapadnjačke, toliko je bar jasno i iz aviona.

Jer koliko uopšte bilo koji odnos možemo da iskusimo, ako ostajemo samo na površini? Ako hranimo samo računicu, a dušu izgladnjujemo? I šta zatim imamo od toga? Statistiku?

Užasno je koliko smo usamljeni među tolikim milionima ljudi sa kojima potencijalno možemo da se povežemo.

Ali suštinski, da bi se ikako sa bilo kim povezali, moramo da počnemo od sebe, od pripitomljavanja sopstvenog podivljalog i zapuštenog bića, čija je glavna odlika otuđenost.

Zaboravili smo kako se pripitomljava? Pa, zaboravili smo lektiru.

Mali princ je odavno mejnstrim i uzimamo ga zdravo za gotovo.

Za početak, treba da dolazimo svakog dana u isto vreme i da svaki put priđemo malo bliže.

Trebalo bi da bude lako, ako pripitomljavamo sebe. Valjda se nismo toliko otuđili od svoje suštine, od bića, čovečnosti, duše i srca, da ne znamo kako da priđemo sebi?

A šta ako jesmo?

2 Pripitomite se, povežite se, poletite

Pa, moraćemo da uložimo napor. Da posmatramo sebe kao biće dostojno pažnje i ljubavi. Da serviramo sebi neku kvalitetniju hranu, više vitamina, bolju energiju. Da se gledamo u oči.

I da ne ustuknemo kad ugledamo stranca u ogledalu.

Da se zapitamo ko je ova osoba? Da li je toliko daleko od ljubavi i slobode, da ne mogu da je dosegnem?

Da joj ponudimo utehu i simpatiju. Da provodimo vreme sa njom. Da otkrijemo šta je stvarno zanima. Šta je boli. Šta je isceljuje. Šta je zanosi. Čemu stremi. Gde se zbunila i izgubila. Šta joj je na duši. Zašto joj se stislo srce. Koliko je povređena. Koliko usamljena. Šta joj je stvarno potrebno da se opusti i bude srećna sama sa sobom.

Pripitomljavanje je predigra ljubavi. Sticanje poverenja.

Koliko imamo poverenja u sebe? Zašto smo ga izgubili?

Čega se bojimo?

Dozvoljavajući sebi da osećamo, da se preispitujemo i osluškujemo, pripitomljavamo svoje podivljalo i izgladnelo biće.

I kad pogledamo sve druge, slične nama, bićemo u stanju da vidimo njihova sklupčana, ustuknuta i povređena bića, koja čekaju da ih neko pripitomi. Da im priđe oprezno, sa poštovanjem. Sa željom da ih upozna, sasluša, prihvati. Bez osude. Sa nežnošću.

Povezani sa sobom, imamo šanse da se povežemo sa drugima, koji su otvoreni za povezivanje. Kojima je dosta divljanja i povređivanja sopstvene suštine. Koji znaju da su poverenje, pažnja, nežnost i ljubav najbolja hrana koju mogu da ponude sebi i drugima u neograničenim količinama.

Povezani, možemo da letimo. Slobodni od prisile potrošne svakodnevice. Ka večnim vrednostima.

Ka jednoj ljubavi, dovoljnoj za sve živote.

Izvor fotografija: pinterest.com


Aleksina Đorđević