Otvaraju se vrata, sve oči uprte su u tebe. Graške znoja slivaju se niz smrknuta lica. Osećam se ugroženo. Šta hoće ovi ljudi od mene? Izgledaju tako ujedinjeno, sa istim pitanjem koje im svima stoji na vrh jezika.

Gde je blokče?

Ma ne, suviše je mlada, a i lepuškasta je. Pritom, lepo je obučena. Ali opet, šta ako je to varka? Što mora da bude ružan, mator i pocepan? Sigurno je ona. Mene neće prevariti! Izlazim na sledećoj stanici!

Otvaraju se vrata. Mnogi su poklekli i izašli. Oni hrabriji i dalje oznojenih lica nepoverljivo  zure u svakoga ko ulazi u gradski prevoz.

Srca poskakuju u grudima.

U skučenom prostoru oseća se bes, strah, nepravda i revolt. Od ljudi sa blokčićima ne može se pobeći. Popisivači, kontrolori, ljudi iz parking servisa, komunalna policija… Svako malo iznikne još neka grupica ljudi koji nešto zapisuju.

Navikli smo na anketare, promotere, skaute za nepostojeće modne agencije, prosjake, sektaše, kirbijance i ostale koji nas presreću raznim pitanjima i predlozima.

Međutim sa ovim novim vrstama sve je zamršenije! Njih ne možete oterati u tri lepe, ignorisati ili čak otresti sa sebe kada vam se okače o nogu.

Oni su zaštićeni zakonom! Ići ćete na sud ili biti privedeni na licu mesta ukoliko ne budete sarađivali.

Zato je narod uplašen i zbunjen. Čim vidi legitimaciju, prinudne misli razvaljuju mu lobanju – pravoslavac; dete sam vodio kod lekara, odmah se pomeram; sad sam je stavio u džep; Srbin; izlazim na sledećoj; zaboravio sam mobilni kod kuće, kako da pošaljem poruku i koliko je ovde uopšte dozvoljeno parkiranje?!

–          Kartu, molim vas.

–          Je ne comprends pas. Je ne suis pas d’ici.

–          U jebem ti. D tiket ju hev?

–          Je ne comprends pas. Cette – pokazuje neki papir.

–          No, tis not. Ju hev tiket? Ovo nou tiket. Pravi.

Ma, odustajem. Glupi stranci. Je l’ se švercuješ tamo, odakle si uopšte koj’ moj?

Mladi kontrolor napušta vozilo, a “Francuz“ se smeje. U ovom intelektualnom nadmetanju, on je pobedio. Kada su ga juče uhvatili, zamalo da mu pišu kaznu. Tada se dosetio da bi mu znanje jezika, koji je učio samo zato što se njegova mama davno nadala da će se jednom svi preseliti u Pariz, konačno poslužiti.

Da je njegova mama bila odlučnija i da on sad živi u Parizu ili bilo gde u belom svetu verovatno mu ne bi bilo čudno što ulica ne može da se prelazi sa slušalicama u ušima, što djubre ne može da se ostavlja na sred trotoara, što je popis stanovništva obavezan i što je zapravo logično da se za gradski prevoz kupuje karta. I bio svestan toga.

Ipak, pošto je i dalje u Srbiji, a tako će, na njegovu žalost, biti zauvek – u svakodnevnom preživljavanju nema pravila. Zato se švercuje u prevozu, pretvara da nije kod kuće kad dođu popisivači i u tome nalazi neobično zadovoljstvo!


Lenka Gatić – džepno izdanje smotane plavuše koja obožava žensko filozofiranje uz miris produženog u maloj bez mleka. Smeje se kada svi polude, a paniči kada su svi smireni. Sve što zavoli prvo ishejtuje. Ne voli viceve, već originalne fore. Ako ikada vidite da pije, ne takmičite se sa njom i ne dajte joj da priča.

Editors choice