– Dobro, starče, dao si nam ovaj… čaj… Možemo li sada početi?

– Naravno, mladiću. Naravno. Doduše, postoji još jedna sitnica. Moram vam reći… Ovo nije ljubavna priča. Ovo je priča o ljubavi…

Zagladio je bradu i prisetio se prve strane.

Spuštao se polako niz stepenice, tada bez gelendera. Nije bilo njihovih murala po zidovima i tek su došli da vladaju tim svetom. Ali pre svega što će se desiti, ušao je na vrata i ugledao nju. Iako je bila jesen, bio je to savršen prolećni dan i ona je bila devojka koju biste po takvom danu videli kako sama, sa osmehom, prolazi kroz vaš pogled, ispod senki platana. I malo pre nego što biste je ugledali, pomislili biste kako je taj dan savršen i osmeh bi vam se razvio na licu. A onda bi se pojavila ona i učinila ga zaista savršenim. I svi bi se složili da, kada bi im on dopustio da je gledaju kao što je gledao on, da bi takvi dani, dani kada vetar nosi ljude baš tamo gde oni žele da budu nošeni, dani kada svaki korak pada u hladovinu prolećnog sunca… Da bi takvi dani trebalo da se zovu po njoj.

Slika 12 Prolećni dan

Jedan pogled. Jedan poljubac. Jedno proleće. Prva ljubav..

Još uvek se seća njenog prvog broja telefona. Pa, prvog koji je dala njemu. Pozvao je da se prošetaju, pričaju, deca. Nikada u svom životu nije, niti će, upoznati osobu tako iskrenu, nevinu kao što je ona. Njen osmeh je osmeh deteta, osmeh ljubavi. Sreća koju joj donose sitnice, čistota njene duše… Bilo je hladno na kuli te večeri, iako je ona u jesen donosila proleće. Skinuo je duks, više se ni ne seća koji, i nežno je njime zagrlio. Seća se i tog prvog poljupca. Neverovatno je, zar ne, kako iz jednog dodira usana može da nastane nešto o čemu bi hiljadu mudraca moglo da razmišlja hiljadu godina i da nikada ne promisli ništa, da ne izgovore o njima ni jednu jedinu reč. A i kako bi mogli, o nečemu što drži univerzum na okupu, što čini život vrednim i tera nas da živimo samo da bismo je doživeli… kako bi mogli da progovore bilo šta dostojno ljubavi. Njihove ljubavi.

Kada bi samo mogao da se vrati u to veče. Da zakorači umesto sebe pored njenog koraka. Njegovi dodiri bi bili isti. Njegov osmeh bi bio isti. Ali njegovo srce bi znalo da želi da provede svoje preostale dane u tom prolećnom danu, na vetru koji ih nosi bilo gde, jer nije im važno kuda idu, dok god je čvrsto drži u svom srcu. U srcu koje još uvek kuca, u metalnom oklopu, u prašini njene sobe, na mestu gde mu je govorila da ga voli, na mestu gde je svu svoju ljubav, sve što je imao, poklanjao njoj. Na jedinom mestu na kome je bio srećan. Na kome sada leži sam, bez nje, u bolu boljem od smrti, sa njom u srcu, poslednjem delu njegove ljudske duše, poslednjem delu koji može da sanja u njegovom metalnom telu. Sa tim poslednjim otkucajem, još uvek se sećao njenih poljubaca, još uvek se sećao čarobnog osećaja, nje koja sklapa ruke oko njegovog vrata, i grli ga čvrsto, najnežnije. Tada, njen zagrljaj je najlepše mesto na ovom svetu ljubavi. Tada, uvek, voli ga svim svojim srcem, svakom mišlju svog uma, svakim osmehom ga čuva i svakim pogledom ljubi, grli svakim delom svoga tela. Ali nije mogao da se vrati u to veče, pre hiljadu godina. Njegov um se polako gasio.

Slika 23 Prolećni dan

Svaki njen pogled je zagrljaj...

– Starče, zar nisi rekao da je ovo početak? Koliko vidim, ponovo smo na kraju…

– Mladiću, da je ova priča jednostavna i prosta ne bi bila njegova. Neobično je to, vidiš… On je… Ne, ne, neću sada preskakati stranice. Počeli smo, i ako želite da čujete celu njegovu priču…

Tada su svi do jednog, istovremeno, uzeli po gutljaj čaja.

– U redu onda. Da nastavimo. Naravno, dve nedelje kasnije nisu više bili zajedno. A kako bi i mogao da zna, sa 15 godina, ko je ona i koliko će mu samo značiti. Otišli su svojim putevima, ali i dalje su sedeli jedno pored drugog, svake nedelje. Prošle su dve godine i ponovo je došla jesen. Tog dana su zajedno sišli niz stepenice sa gelenderom. Ona mu se osmehnula… A on je pomislio kako ga ovaj dan podseća na proleće…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice