Promocije – laki keš ili nešto drugo

Promocije – laki keš ili nešto drugo

Promocije su najtraženiji studentski posao. Ukoliko ste komunikativne i pristojno izgledate, uz pomoć vašeg osmeha možete zaraditi od 10 do 20 evra dnevno. Cilj je jasan – treba da prodate što više, dakle prosečnom kupcu morate da “uvalite” natprosečnu količinu proizvoda. Pomišljam: “Vau, zvuči primamljivo! Za kratko vreme ću uspeti da zaradim laki keš za putovanje.”

Slika 11 Promocije – laki keš ili nešto drugo

Obećana zemlja

Ovako “promoterska teorija” izgleda u praksi.

Utrčavam u market. U smrdljivom toaletu oblačim uniformu i lakiram lažno samopouzdanje. Počinjem da iskačem iz rafova i da maltretiram potrošače dok kupuju. Uz veštački osmeh recitujem napamet naučeni tekst. Ukoliko se dogodi da zastanem pojaviće se supervizor sa lovačkom puškom da me podseti da nastavim.

Ljudi prolaze, neko me sasluša, neko se pretvara da me ne čuje i da ne postojim. Pojavila se i prva žrtva koja je raspoložena za razgovor. Raspituje se i sve je zanima o proizvodu koji promovišem. U trenutku kad sam pomislila da sam je ubedila da kupi, prva žrtva odlazi i ostavlja me bez degustacije. Kasnije sam od drugih promoterki saznala da takve ljude zovu “šetači”. Oni obično obiđu sve pultove sa degustacijom, kako bi odredili redosled pustošenja. Kada završe obedovanje korpe, u koje su mahinalno ubacili nekoliko proizvoda, ćušnu u neki ugao i izađu iz marketa.

Jedna gospođa vuče me za rukav i preklinje da joj dam poklon, jer nema dovoljno novca da kupi proizvode koje nudim. Govori mi da je taj poklon za njenog sina. Vadi fotografiju i njegov pismeni zadatak iz torbe, kako bi mi dokazala da je lep i inteligentan i da će poklon otići u prave ruke. Kada sam joj objasnila da ne smem da joj dam poklon, besno je vratila rekvizite u torbu. Transformisla se u zver koja psuje i proklinje. Toliko o onom da je “gospođa”.

slika 219 Promocije – laki keš ili nešto drugo

Od toliko proizvoda promoterka treba da vas ubedi da kupite baš onaj koji promoviše

Okrećem se i posmatram penzionera koji lista akcijski katalog. Prilazim mu i govorim mu o proizvodu koji promovišem. Prekida me:

“Ti si strana plaćenica! Sram da te bude! Meni si našla da nudiš te strane gluposti? Pored toliko domaćih proizvoda, ti si našla da promovišeš njihove!”

“Izvinite, gospodine”, izgovaram tiho i povlačim se u jedan ćošak. Osećam kako me bole noge, ali o stolici mogu samo da sanjam, jer je ona najstrožije zabranjena u ovom poslu. Shvatam da većina ljudi koja je prošla pored mene ne uspeva mnogo garderobom da sakrije. Nekima je toliko teško da izgovore samo: “Ne, hvala.” Mogu da vas vređaju, a vi ne smete da im uzvratite, jer kada ste u uniformi vi niste vi. Vi predstavljate određeni brend i promoterka ste. Dozvoljeno vam je samo da se osmehujete i da isti tekst ponavljate milion puta. Stariji gospodin me prekida u razmišljanju:

“Lepa si k’o Monika Beluči, reci ti meni šta to tebe muči?”

“Ne muči me ništa, gospodine.”

“Šteta što nisi starija barem dvadeset godina! Pozvao bih te na piće, ti i ja bismo čudo napravili!”

Stariji gospodin nastavlja da mi izjavljuje ljubav, dok njegova žena, gotovo omađijano, bira krompir za ručak. Odjednom čujem poznati glas:

“Sram da te bude od onu tvoju gospodžu tamo! Kakvo, bre, piče? Pedofilićaru! Skloni se od moje kume!”

Roki, Ciga iz kraja, uspeva da ga otera, a onda nastavlja: “Raždžalostio sam se! Nema pivo za dž na ovim tvojim promocijama! ‘Ajde, nije ovo posao za tebe, vodim te kući!”

Izvor fotografija: myleadagency.com, forums.overclockers.com.au, ragingcreations.com


Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.