“Jednu kartu do Karaburmu, molim.” Vozaču autobusa ispade burek, izbezumljeno pogleda u devojku. Krajevi usana nisu mogli da zadrže onaj iznenadni smeh.

– 60 dinara – prevali mladi vozač preko usana.

Dobar dan, ja sam provincijalka. Opijena suncem, zanesena vetrom, zaljubljena u slobodu, stojim nedovoljno jaka da pomerim svet u neko bolje vreme.

– Molim?! Smešno vam je?

– Šta? Pogrešila sam padež?

– Aha, mislite na moju torbu. Doduše, ovako crveno karirana, puna tegli ajvara, sarme, suvog mesa i praziluka koji viri iznad rajsferšlusa, jeste smešna. Vidim, ne možete da prestanete da se laktate međ’ rebra sa svojom drugaricom. More, da mi je da vidim vašu gradsku krvnu sliku, ko li bi se tada smejao, a ko plakao, da li beli luk iz bašte moje bake ili vaš uvezen iz Kine, genetski modifikovan.

Slika1 2 Provincijalka vs. markirana tatina zaštitnica

Posao, karijera, uspeh je teško ostvariva deviza ljudi iz unutrašnjosti, ukoliko nemaju "vezu" ili dovoljno novca za javnu tajnu, mito i korupciju

Da. Moj dolazak u Beograd bio je prilično ironičan. Toliko izdvajanja, toliko prozivki i sve zarad večnog pečata. Rodnog grada. Žao mi je. Evo, izvinjavam se svoj velegradskoj mladeži: što sam rođena “Bogu iza tregera, pa malo levo”; što mi mama i tata nemaju fakultet; zato što se u mom kraju koriste dva padeža, jedan za svaki dan drugi za goste; jer moram da radim kako bih sebi obezbedila egzistenciju; što za vreme jutarnje kafe sa prijateljima razmišljam o toalet papiru, računima za struju, fakultetu, poslu, kesama za usisivač koje u povratku moram da dokupim, ili o licni jer mi je crk’o osigurač. Izvinjavam se što radim vikendom ili duplu smenu dnevno. Što nemam vremena da idem u pozorište i na kraju što nemam tetku, tatu da me odvezu u hitnu kada dobijem napad bubrega u sredu u 4 sata i 16 minuta ujutru.

Onda mi dođe tatina mezimica, sva napucana od fazona i objašnjava kako je Gucci način zivota, kako hrana u Meku (Mc Donald’s) nije štetna i kako je “poludela” jer: “Brate, mislim, ono, ne verujem, kevu sam morala da odbacim do aeorodroma da ne bi zakasnila na let za Pariz, i Mercedes mi ostane bez benzina, pa sam na manikir morala ‘ladno taksijem, zamisli.” To je to. Pišem knjigu. Ovo je gorka istina dvadeset prvog veka. Nema tog kantara koji bi prevagnuo nad mojom smrtnošću, poštenom diplomom i njenom malenkošću sa belom tatinom koverticom. Živote.

Slika2 2 Provincijalka vs. markirana tatina zaštitnica

Bogate i prkosne, uvek su bile svesne svoje nadmoći u igri mačke i miša na vrhu piramide

Bilo šta bilo, osvane i sunčani ponedeljak, raspisan konkurs u firmi za ljudske resurse. Zakazan razgovor ni manje ni više, već gore pomenutoj N.N. i meni. Čekale, čantrale, čekale… Ona prozvana, vraća se posle 10 minuta očiju blještavih da l’ od sreće da l’ od pohote i zadovoljno namigne. Pomislih, znala sam… nemam šanse.

Hrapav muški glas se prolomi hodnikom, oslovljavajući me. Duboki uzdah, ustanem i krenem. Otvaram vrata, kancelarija od stilskog izrezbarenog javorovog drveta. Grohot. Prilazi mi omanji muškarac, pretpostavljam šef u svojoj nanosekundnoj misli.

– Oooo Mico, pa ko bi rekao! Zar me ne prepoznaješ, komšija Vitomir – progovara crnomanjasti čovek.

Moje iskolačene oči i dalje ne veruju.

– Što mi se nisi odmah javila, evo potpiši se ovde, dobila si poslić. Kako mi je drago, šta ti radi tajo? Mnogo mi ga pozdravi.

Reči mi naviru, ne mogu da ih izgovorim, sve samo liči na:

– Ja… pa ne… zaista…

– Umalo da uzmem onu malu pre tebe, jak joj njen matori, ali ništa ti ne brini, odraćemo mi njih na drugi način, uf što si mi izrasla u lepojku. Zovem te sutra da sve ugovorimo.

Moja prilika strmoglavo izlete iz skupocene jazbine. Bilo je kristalno jasno da na iskrivljenom ogledalu vrednosti u dragoj nam Srbiji dugo godina nije obrisana prašina. Staleška nepravda je pandan za vegetu, neizostavan sastojak čorbe u kojoj se kuvamo. Breg nikada nije doakao Muhamedu, a mene je opet pobedila lepa “bela kovertica”. Telefon je ćutao.


Ana Milošević  apsolvent novinarstva igra glavnu 24časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.

Editors choice