Prva berlinska priča

Prva berlinska priča

Namiguje mi sredovečna, vrlo uredna stjuardesa.

“Biće sve u redu”, materinski me pomazi po ruci, zanjiše kukovima i ostavi me na milost i nemilost strahu koji nosim od kako znam za sebe.

Avion graciozno uzleti i na korak sam da raskrvarim usnu koliko je grizem. Stežem ručke sedišta i odjednom se molim Bogu. Jeste, sad će baš da me čuje od ovolikog brujanja.

“Gospođice, imate lepu boju kose.”

Pogledam udesno i na sedištu pored mene sedi Benisio Del Toro i promuklim glasom, na tečnom srpskom upita me: “Blajhate se?”

U šoku pogledom potražim stjuardesu i vidim da toliko urla da se sasvim zacrvenela, ali ja je ne čujem! Glasno trepnem i udarac kapaka mi eksplodira u glavi. Jedva otvorim oči, a u avionu haos. Padamo. Maske za disanje izletele, svetla trepere, hučimo kroz vazduh strmoglavo ka zemlji. Osvrnem se oko sebe. Nema nikoga. Ni stjuardese ni Benisija.

Sama sam na svetu i upravo ću da poginem.

BUM!!!

Probudila sam se u agoniji u svojoj sobi, oblivena znojem. Na čupavom zelenom tepihu – otvoren ljubičasti kofer. Zjapio je prazan i gledao me zadihanu, na ivici suza.

Zgrabila sam komiranu mačku i upitala je:

“Jesam li ja luda??”

Jesam li ja luda…

Za nepuna dva dana, sveže blajhana, depilirana i nadrogirana (mama mi je rekla da mogu nekoliko ‘bona’ pre aerodroma) , sešću u leteću mašinu – otelotvorenje mojih najvećih strahova i sama… sama, samcijata odleteti za Berlin.

Berlin.

Sedam dana i noći.

Sama.

Obećavam da se neću onesvestiti u avionu.

Obećavam da ću ovim krupnim crnim očima upijati svaku ulicu, zgradu i trg.

Obećavam pravu jesenju avanturu…

I možda,

Samo možda,

I jednu strastvenu berlinsku romansu.


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.