Ne znam više kuda, gde da se okrenem, na koju stranu, kada je svuda oko mene krš i lom, svuda ludilo, oštre reči, ironični osmesi, gomila problema. Pobegla bih… Znam da je kukavički, ali meni je ponestalo snage, znam da sam mlada i trebalo bi da sam optimista, borac, izdržljiva, ali meni je sve to više dojadilo! Ne bilo vam da ste u mojoj koži, ni neprijatelju tako nešto ne bih poželela. Ono kad dotaknete dno, pa se dignete, borite, gazite, sve to zašto?

Da bismo došli do nekog stepenika, nekog prokletog stepenika kad više ne možete napred, a ni nazad. Kada vam na leđa padne neki teret, koji kao da je uklet i koji ne možete skinuti, a ne da vam da krenete dalje, ne da vam da se pomaknete, i onda vam dođe trenutak kad sve postane ništa, kad svi snovi padnu u vodu i vi više ne želite, nemate snage da ih lovite, da trčite za njima, da se kidate više ni zbog čega.

Čemu odricanje, čemu žrtva, čemu stradanja, kad nema rezultata, kad nema plodova, kad nema makar malo predaha, da stanem da odmorim, da uživam i živim, da dišem punim plućima bez straha od nove pošasti. Bojim se da se radujem, bojim se sreće, jer uvek posle nje sledi nešto loše, nešto da mi nadoknadi svaki trenutak osmeha sa po jednim trenutkom boli, da ne zafali slučajno… Verujem u Boga, verujem u pakao i raj, i kažu mi da Bog svakom da onoliko tereta koliko može da ponese, i patnjom se duša pročišćava i sprema za nešto veće.

Pitam se, koliko još? I na šta me to sprema? Šta ako odustanem, ako dignem ruke od svega, šta ako ne želim više da se trudim, čemu? I zbog koga? Hoće li mi se ostvariti san da jednog dana umrem kao srećna starica, okružena ljubavlju, srećnom stabilnom porodicom, kao žena koja se ostvarila, izborila za svoje mesto pod suncem? Hoće li to ikada biti, ili će se kao i obično desiti nešto što će zas**ti sve to?! Da me neko ne shvati pogrešno, ne tražim idealno, ne tražim savršeno, znam da uvek i svuda ima problema, ja pričam o problemima koji su mnogo veći, o onim trenucima kad se osećate tako sami, bez ikoga da se oslonite, kada se razočarate u sve, u ljude koje ste najviše voleli, u ljude za koje ste mislili da će uvek i zauvek biti tu, biti sa vama i uz vas.

Kažu treba se pomiriti s tim i krenuti dalje, srešće se nova lica, novi ljudi, novi počeci… Ma dokle više? Možda ne želim više da počinjem ispočetka, previše je bilo novih početaka i opet nigde nismo stigli!

Slika 1. Pucanje filma

Bojim se da se radujem, jer suzama plaćam osmehe

Ali ko mene pita šta ja želim, koga je briga? Nemam zbog čega da se samosažaljevam, sama sam kriva, sama sebi namečem obaveze, sama sebi stvaram ciljeve da bih usrećila nekog drugog, i sve mi se to obije o glavu, i ja uporno ustajem opet i opet pravim istu grešku. Dosta je više, makar i na svoju štetu od danas, od ovog trenutka JA sam sebi broj jedan. Od sada ispunjavam prvo svoje želje, idem ka svojim ciljevima i nije me briga. Nisam navikla ali hoću ubrzo. Ljudi cene bezobrazne, jake borce, tada čujete hvala i za najmanju sitnicu, ovako smatraju svaki trud mojom obavezom ili prosto nečim što se podrazumeva, ne znaju da cene, naviknu se da su vrata uvek otvorena, e pa od danas ćete morati da kucate.

I još nešto, ne zanima me šta drugi misle o tome, ne zanima me sud drugih. Prosto, od sada sam gluva za sve primedbe, predloge, mišljenja, zaključke, savete, da probamo malo ovako, pa da vidimo vodi li to nečemu, jer me finoća nije dovela daleko.


Jovana Sotirov “Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti i teško će ti to ona priznati. Ma, i kad prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona.”

Editors choice