Predugo planirano. Željeno još duže. Kažu da i pakao isplaniraš sam. Možda. Ne bih znala. Znam samo da je isplanirano i dočekano. Čudna karta sveta kruži nebom. Puževim korakom je stigla, ali je stigla. Nažalost, ne u dvojcu koji je dugo željen, ali je slično, vrlo slično.

Dan pre: “Hej, girl, znaš li koliko se radujem? Udarila me neka euforija. Luda saaaaam”, smeje se onako grlata i lepa.

– Znam, znaaam… i mene je udarila euforija.

“Još dan i po. Heeeej, još samo dan i po i ti i ja ćemo da nazdravljamo u tvom stanu i da se ludiramo. I’m so happy”. Smeh. Gori Skype koliko se smeju. Napokon malo radosti. Mada, negde se radost sa nekim ljudima uvek provlači. Ne može da se izbegne. Sa nekima se izgubila zauvek izgleda… “Zaboravila sam da te pitam šta se dešavalo ovih par dana?!” Odjednom se uozbiljila. Čeka moj odgovor. Dramska pauza ili već trenutak u kom nemam odgovor.
– Veruj mi, ne znam šta bih ti rekla. Ništa se nije dešavalo. Družila sam se, išla sam na divlju Adu, jedan prijatelj ima divan stari splav tamo, prelepo je. Mogu ti reći, raj na zemlji, drugoj nekoj zemlji, ne ovoj našoj.
“Da, da, to sam shvatila iz mejlova. Ima li nešto drugo? Više uopšte ne spominješ ništa. Već tako dugo, a ja se ne usuđujem da pitam, sve čekam da se vidimo.”
– Ne. Više nema ništa. Nemam čak šta ni da kažem. Smešno je koliko je jadno i tužno, ali na stranu sve, niko nikoga neće moliti, dosta je bilo mučenja. Ako ne želi da bude deo mog života, onda to i neće biti. Neka ga. Nemam šta da kažem.
“Uh… ma da li je to moguće?! Ja prosto ne mogu da verujem u to. Posle svega je to u stanju?! Heeej… ne, ja ne verujem.”

Smeh. Ne njen. Moj.

– A čemu neverica? Toliko je bilo jako i veliko da je odjednom puklo i nestalo, nestao i on, nestalo i poverenje, ma više ni ne razgovaramo. Smešno je, ali nisam ga ni viđala uopšte. U prolazu samo. I to je to. Jedna uništena priča, jedan poremećen život, mislim na moj, a jedna žena manje u njegovom životu.

Secchione quello che vorrei battere!”, psuje i govori nešto što nije za prevod. Ne mogu da se ne smejem. Iznenađena je što se smejem.
“Šta se tebi desilo? Nikad nisi bila takva? Šta je sa tobom? Zar te ne boli? Zar nisi tužna? Kako možeš biti tako mirna?”

– Previše me je sjebao da bih više mogla da se okrenem uopšte i pogledam bilo šta što mi je uradio. Šta da radim? Da se ubijem zbog njega? Ne pada mi na pamet! Da plačem? Dosta sam ja plakala zbog njega. Da ga vijam i molim? Ne pada mi na pamet. Ako me ne želi, neka ga. Izgradio mi je svet i mišljenje koje samo sam može da promeni, ali on to neće učiniti jer mu nije stalo. E, vidiš, briga me. I da, mirna sam. Dala sam sve, znam da sam bila iskrena, da sam volela ludački predano do kraja, a on je taj koji je izneverio sve, čak mi više nije ni prijatelj, već se javi ponekad i osećam da je to obaveza i dužnost i nista više. Ne treba mi ni to. Ako ne može da bude tu jer to zaista želi, ne mora da bude nikako. Nisam ni ljuta više, razočarana sam. Izdao me je i to je to. Ali je izdao sam sebe tako.

“Ne verujem u sve to. Ne verujem! Toliko dugo! Toliko toga! Joj, kad se samo setim šta si sve prošla zbog njega… mada je i tada bio sebičan i gledao samo sebe… (niz psovki koje nisu za pisanje)!”

Zagolicala me je rečima i izjavama iznutra, ali smejem se kako nisam odavno.

– Smiri se, čemu to? Jeste, sranje je sve, ali njegovo sranje, ne moje. On je napravio sranje, eto mu ga. Meni ne treba. Ja sam se jednostavno ugasila, okrenula i odlučila da pustim život da ga obriše. Smiri se, luda si, ne psuj toliko. Ma daj, koga briga, njega sigurno nije, nikad ga i nije bilo briga. Vidiš da mi na oči nije izašao toliko dugo, a na sve to dobijem tek pokoju reč i ni sam ne zna šta bi mi rekao, kako bi mi rekao. Muči se… osećam to… A ja bih mogla da se smejem sa njim, pričam, mogla bih sve od srca iskreno da pružim, uvek sam i bila ja ta koja se trudila, sad ne želim. On se nikad nije potrudio da mene sačuva. Sve mu je uvek bilo važnije od mene. Eto mu sada sve. Ako me želi u svom životu, moraće da nađe način da me sačuva.
Mascalzone!!! Smem li da pitam da li ga voliš i dalje?”

Two girls talk about life Put u planirano nepoznato

“Ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću mu: Samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama.”

Tišina.

– Hajde da pričamo o lepšim temama. Može? Ljubav koja nije iskrena ne treba ni da se spominje više. Ni on mene ne voli i tu je kraj.
“Uh, znala sam! Zato si ti tako puna energije, čupas ga iz sebe neprestano. Nije ti lako… Smem li da ga išamaram? Molim te!”
– Ha-ha-ha-ha-ha. Ti nisi normalna! Ne smeš! Nećeš i to je to!

“Aaa sve mi je jasno. Ipak… uradila bih to, zdrobila bih ga koliki je mascalzzone ispao prema tebi!”
– Nije vredno. Molim te, zaboravi to, to više nije vredno ni pomena. Ne želim to da bude tema više. Nema šta da se kaže. Ok? Idemo dalje.
“Ok. Kako će da izgleda kada me ugleda negde sa tobom?!”

– Šokirano, ali to je njegov problem. Neće te ni ugledati, on ima rutu svojih nekih mesta gde ga čovek može videti, a među ostalim smrtnicima nije viđen. Ne zalazi tamo gde ću ja da te vodim. I da zađe, upoznaću vas, ako se javimo, ako priđe, otkud znam… ti budi pristojna, ne pitaj, ne tuci, ne psuj. I ciao. Što misliš o tome sada?! Mene, iskreno, nije briga. Više me ništa ne može pomeriti, niti povrediti, niti dotaći. Nisi svesna da je došao do maksimuma u meni. Srušio je sve što je mogao. Nije svestan šta je jedino ostalo u meni. Moj život je samo moj, kao što je on odlučio da je njegov samo njegov. Uzeo je za sebe što je mislio da mu pripada i otišao. Naučila sam da ljudi nisu iskreni, da čine stvari samo za sebe, kao jedinke, ne kao par sa nekim, naučila sam da ne treba verovati nikome, da ljubav nije iskrena, verna, postojana, ni da se prijatelj ne može biti sa nekim ko beži od tebe i ne zna šta da ti kaže posle svega. Jasno? Shvatila?

Mamma mia cosi tu sei pazzo! Skroz si luda! Šta je to napravio od tebe?! Bićes gora sada od mene! Čovek je ubio moju prijateljicu i sakrio njen leš. Ko si ti?!”
– Samo se ti sprdaj sa mnom… ubio me je, da, a za leš ćes morati da proveriš na njegovoj adresi. Možda me je zakopao u dvorište i zasadio travu… otkud znam, jebote! Možda me je bacio vukovima da me pojedu. Koga briga. Nemaaa više, shvati! Basta!!!

“Grozno! Dobro, izvini! Zezaš se, ali i dalje ne mogu da verujem da si to ti!”
– Ok! Sad je dosta. Ponesi kupaći, nije baš lepo vreme, ali plan je da provedemo barem jedan dan i jednu noć na tom divnom splavu i da jedemo ribu i pijemo domaće vino, čupave i namirisane rekom. Posle idemo u život. Svima sam javila da dolaziš. Petak i subota su već isplanirani.

“Divno! Ja bih sad sve da čujem. Znaš mene! A taj projekat? Jesi počela? Oduševila si me kada sam čula šta radiš!”

– Jesam. Pripremila sam materijal. Filip mi je nabavio dodatne memorije, neke programe koje on koristi za posao u arhitekturi, naučio me kako da ih koristim, a sad je sve igranje. I mogu ti reći da sam oduševljena. Sve sam uključila, do kraja leta uz školu i ispite ću i to da radim, napravila sam sebi raspored samo takav. Svideće ti se. Ištampaću sve dok ti ne dođes sutra i onda ću da ti objedinim virtuelno da imaš viziju kako bi to izgledalo. A zamisao je čudo! Mala švrćka se potrudila da mi osmisli sjajnu ideju i sad će ona i tim da rade na tome, a ja ću da odradim ovo ostalo. I kada ubacimo sve, pa krenemo po celoj Srbiji, za početak… ne znam šta da kažem, videćemo. Bilja u NY planira da preuzme postavku, da joj Filip odnese, a onda da u studio stavi kao prezentaciju. Da nas i svet vidi makar virtuelno.

“Obožavam kada si tako luda i kreativna! Jedva čekam da vidim. A šta si odlučila za karaktere? Je l’ i dalje stoji ona hrabra zamisao koja će da ubije sve pred sobom?!”
– O, pa naravno! Ja sam to što jesam, ja snosim svoju odgovornost, moj život je moje vlašništvo, a moj rad samo moj. Ko se pronađe, neka sam rešava svoje probleme! Ne zanima me. Planiram da i ja unovčim nešto, a pre svega da za svoju dušu napravim kreativni haos. Što bi svi drugi ganjali svoje snove i ambicije, a ja im još pritom pomagala, a da se ja sklanjam zarad drugih i njihovih života i onoga što misle da je ispravno?! Misliš li da je neko vredan toga?! Ja ne mislim!

“Obožavam te! Možda je i dobro što si se toliko promenila! Divim ti se. Previše si toga preturila preko sebe da bi sada odustala i pala zbog nekoga. I tako je, ideja je sjajna, a drugima si dosta pomagala, sad je vreme da misliš samo na sebe. Mada te poznajem, staćes ti iza njega ako treba, takva si. Ali uradi to! Kako si samo došla na tu ideju, nije mi jasno. Očigledno da si imala neki kvrc u glavi kada si zgrabila sve to i usudila se. Bravo!”
– Uvek ću biti čovek, koliko god ja to nisam doživela, ja ću to uvek biti jer je za mene ljudska strana nešto neprocenjivo i koliko god da treba, stajaću, da… Ali ovo je nešto moje. Ko bude stajao, super, ko ne bude, ko ga jebe. Ne zanimaju me tuđa mišljenja. Biće to odlična postavka, još sa violinama. Čoveče, ima da srušim svet i da ga izgradim ponovo.

“Kako genijalno. Sviđa mi se kako sada razmišljaš. Stvarno. A šta je sa ispitima? Ti si stvarno zagrizla da to uradiš? Je l’ teško? Sećam se kada je on to radio, uh… namučio se, ali je bio rešen da dobije tu licencu i posle je preveo to u diplomu ovde. Sećaš se kako je to išlo?”
– Sećam se… volela bih da je tu. Sećam se koliko je mene nagovarao da to uradim zajedno sa njim, a ja nisam bila zainteresovana. Sad želim, mislim da je to rešenje za mene, da počnem da radim nešto drugo u životu. Da počnem da radim nešto sjajno. Zagrizla sam, da.
“A onaj studio?”
– Sve bi da znaš, nepopravljiva si! I on je osmišljen, ali nije razrađen. Neću biti sama u tome, to ne mogu sama. Ali to je neki od narednih koraka. Integracija u novi svet! Znaš kako to ide, prošli ste to zajedno.
“Znam. I radujem se tome. Viđaćemo se onda mnogo češće. Mnogo, mnogo češće. Biće sve lakše i dostupno i videćeš, sve ovo će biti smešno i malo. Moram da idem. Znači, spremna si za mene?”
– O, yes, girl! Nego šta! Ljubim te!

Nekako se ceo svet okrenuo u drugom smeru. Svi nešto žele, vijaju. Jednu noć prijateljici smišljam ljubavna pisma, kako bi osvojila srce muškarca kog voli. Drugu noć radim do sitnih sati na efektima jednog divnog arta i smišljam karaktere mojim ličnostima. Treću noć sedim u tišini, sa čašom vina u ruci, posmatram sve iza mene, deo po deo, kao album sa slikama i pitam se gde da odložim taj album i da li da ga odložim uopšte. Naredno jutro otkrivam da je teško razgovarati i sasvim obično i neobavezno kada se ispreči nešto teško i ogromno među ljudima. Rastužuje me ta pomisao, ali ne mogu je ja menjati. Mora biti dvoje za to. Kliznuvši niz dan, uhvatim sebe kako se smejem sa prijateljicama, prepričavam doživljaje, osećam, prepoznajem, slušam i osluškujem ono što odavno nisam. Puna sam nekih novih slika koje me tek čekaju, prepuna sam odlične energije za ideju koja mi je sveta i trenutno jedina koju vidim ispred sebe. Nedostaju mi neki delovi mozaika. Odlepili se naglo, odlepršali i lete svetom… kao čudna karta sveta… Možda se nekome zalepe za srce. Možda? Sigurno. Znam već. Ovo je lud svet! Drž’te se! Mogu samo da vas poljube u dupe ako im nešto smeta.

“Ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću mu: Samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama, to je najbolje moguće ludilo. Stolećima je potrebna pomoć, ljudski rod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči za sve nas.” – Bukovski (Charles Bukowski)


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…

Editors choice