Erotska spisateljica i muza Henrija Milera (Henry Miller), Anais Nin (Anaïs Nin), pored erotskih knjiga, od najranijeg detinjstva pa do kraja života, pisala je i dnevnike. Bogato, ne štedeći na opisima, Anais govori o oslobođenju – kako muškom, tako i ženskom, kako u putenom, tako i u životnom smislu.

Njeno upadljivo žensko pismo gotovo da je dovelo do preokreta u književnosti u kojoj je ženski glas do tada bio “tih” ili bar – manje ženski. Neštedimice opisujući sopstvenu, samim tim i, generalno žensku, seksualnost i psihu, ona je u svojim dnevnicima u amanet svetu ostavila pravo bogatstvo. Onaj koji je oseća, osećaće i naježenost kože na svakoj od stranica.

U trećem delu svog dnevnika (“Vatra”), ona piše o svom suprugu, Hugu (Jan Hugo), i svom, “večitom ljubavniku” – Henriju, ali i njegovoj ženi – Džun (June Miller), sa kojom je, navodno, imala strastvenu vezu.

Njeno pisanje stvara vrtoglavicu, osećaj da čovek stoji ravnopravan sa životom, da ima sve šanse, sva njegova bogatstva. Ukus na usnama koji potom ostaje, lak je za izraziti: život koji vrišti – “Ne živi me bez strasti!”

foto111 Putokazi za lepši dan: Anaïs Nin

Živela je plamteći, predano, do poslednjeg daha

Volim kad kažeš: “Sve što se dešava, dobro je.” Ja kažem: “Sve što se dešava, divno je.” Za mene je sve to simfonija, i veoma me uzbuđuje življenje – Gospode, Henri, samo sam u tebi našla isti rastući polet, isto brzo nadolaženje krvi, punoću. A ja sam bezmalo pomišljala da nešto nije u redu. Svi ostali su bili pod kočnicom. A kad osetim tvoje uzbuđenje životom kako bukti, tik uz moje, hvata me vrtoglavica.

Nije za mene analiza koja parališe. Samo življenje.

Senzualnost je tajna sila u mom telu – rekoh Eduardu – Jednom će izbiti na videlo, zdrava i bujna. Pričekaj.

Život oslobođenih poriva sastavljen je od slojeva. Prvi sloj vodi drugome, drugi trećem i tako dalje. Na kraju dovodi nenormalnim zadovoljstvima. Kako da Hugo i ja očuvamo svoju ljubav u takvom oslobađanju poriva, on nije znao. Telesna iskustva iz kojih izostaju radosti ljubavi oslanjaju se, da bi se domogla zadovoljstva, na uvrnutosti i perverziji. Nenormalna zadovoljstva ubijaju sklonost prema normalnima.

foto26 Putokazi za lepši dan: Anaïs Nin

“Bacite snove u svemir poput zmaja i nećete znati šta će vam vratiti - novi život, novog prijatelja, novu ljubav, novu zemlju.”

Hugo s pravom kaže da je potrebno mnogo mržnje da bi se napravila karikatura. Henri i moja prijateljica Nataša puni su mržnje. Ja nisam. Kod mene je sve ili obožavanje i strast, ili sažaljenje i razumevanje. Mrzim retko, ali kad mrzim, mrzim ubilački. Ali, više me zaokuplja voljenje.

Postoje dva načina da se dopre do mene: poljupci i uobrazilja. Ali postoji i hijerarhija: samo poljupci ne vrede.

Predajemo se uprkos svom individualizmu, gnušanju prema prisnosti. Upili smo svoja egocentrična Ja u našu ljubav. Naša ljubav jeste naš ego.

Ona živi bez logike. Čim neko pokuša da dovede Džun u red, Džun je izgubljena. Mora da joj se to mnogo puta dogodilo. Ona je kao pijanac koji se prepušta.

To je najslabiji način uživanja u životu: da pustiš da te šiba. Pobeđujući bedu stvaramo buduću nezavisnost, da budemo takvi kakvi oni nikada neće biti… Malo mi je muka od tog ruskog valjanja u patnji. Patnja je nešto što treba savladati, a ne nešto u čemu se treba valjati.

Za tebe i mene najviši trenutak, najveća radost, nije kad preovlada naš um, nego kad izgubimo glavu, a i ti i ja je gubimo na isti način, kroz ljubav.

foto37 Putokazi za lepši dan: Anaïs Nin

Priča o Anais Nin je priča o ženi koja pokušava da se otkrije, oslobodi – seksualno, umetnički i emocionalno, a dnevnici koji su iza nje ostali nastavljaju da pričaju tu priču i godinama kasnije

Svesna sam čudovišnog paradoksa: dajući se, učim da više volim Huga. Živeći tako kako živim, čuvam našu ljubav od gorčine i smrti.

A istina je da samo na taj način i mogu živeti: u dva pravca. Potrebna su mi dva života. U meni su dva bića. Kada se uveče vratim Hugu, toplini i spokoju doma, vraćam se s dubokim zadovoljstvom, kao da je to jedino moje stanje. Dovodim kući, Hugu, celovitu ženu, oslobođenu svih groznica, “opsednutosti”, izlečenu od otrova nespokoja i radoznalosti koji su ranije ugrožavali naš brak, izlečenu putem delanja. Naša ljubav živi, zahvaljujući tome što ja živim. Ja je izdržavam i hranim.

Ja hvatam čudo što proleće mimo (čudo, oh, čudo, što ležim ispod tebe), i dajem ga tebi, dišem ga oko tebe. Uzmi ga. Osećam se kao rasipnik osećanja kada me voliš, osećanja tako neotupljenih, tako novih, Henri, neizgubljenih u sličnosti s drugim trenucima, tako mnogo naših, tvojih, mojih, ti i ja zajedno, ne bilo koji muškarac i bilo koja žena zajedno.

I Henri i Džun su razorili logiku i jedinstvo mog života. To je dobro, jer kolotečina nije življenje. Sada živim. Nisam u kolotečini.

Danas se ne mogu osloboditi osećanja da jedan deo mene stoji po strani posmatrajući me i diveći se. Bačenu u život bez iskustva, naivnu, osećam da me je nešto spasilo. Osećam se ravnopravnom sa životom. Ovo kao da su prizori iz nekog izuzetnog komada. Henri me je poveo. Ne. On je sačekao. Posmatrao me. Ja sam se pokrenula, ja sam delala. Činila sam neočekivane stvari, iznenađujuće i za mene samu.

A ja idem s njim. Ove noći ga volim zbog prekrasnog načina na koji mi je podario zemlju.

Nemoj silovati život. Pusti da stvari polagano teku. Nemoj patiti.

foto43 Putokazi za lepši dan: Anaïs Nin

Iz trećeg dela dnevnika “Vatra”

Volela bih da je današnji dan poslednji dan. Uvek želim da vrhunski trenutak bude i poslednji.

Gotova sam sa sobom, sa svojim žrtvovanjem i sažaljenjem, s onim što me okiva. Počeću ispočetka. Hoću strast i zadovoljstvo, buku i pijanstvo, i sva zla. No, moja se prošlost otrkiva neumoljivo, kao tetovaža. Moram sazdati novu ljušturu, navući nove kostime.

Šta da radim sa svojom srećom? Kako da je sačuvam, sakrijem, zakopam, da je nikad ne izgubim? Želim da padnem na kolena kada se spusti na mene kao kiša, povežem je čipkom i svilom, i ponovo privijem uza se.

Sinoć je rekao: – Prebogat sam jer imam tebe. Osećam da će se između nas nešto uvek zbivati, da će uvek biti novina, promena.

Gotovo je rekao: “Bićemo vezani i zanimati se jedno za drugo i posle onoga što nas u ovom trenutku vezuje.” Na tu pomisao srce mi se steglo i poželela sam da dodirnem njegovo odelo, njegovu ruku, da se uverim da je tu i, za sada barem, sav moj.

Za večerom sam bila prirodna, zato što sam bila srećna.

Žene uvek umišljaju da će, ako budu imale moje cipele, haljinu, frizuru, moju šminku, izgledati kao ja. Pojma one nemaju kakvo je tu veštičje umeće potrebno. Pojma one nemaju da ja nisam lepa, nego da samo tako delujem u određenim trenucima.

Vino nas sve povezuje: Henrija, mene, restoran, ulicu i svet.

Za ironiju je što sam najdublje iskustvo svog života doživela, ne u trenutku gladi za dubinom, nego za zadovoljstvom. Čulnost me proždire. Manje me zaokuplja dubina i ozbiljnost, ali baš to i opčinjava Henrija, te krajnosti koje još nije doživeo u ljubavi.

foto52 Putokazi za lepši dan: Anaïs Nin

Kako je i sama rekla, ona će uvek biti “devica–prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica.”

Nikada neće biti tame, jer i u tebi i u meni uvek ima kretanja, obnavljanja, iznenađenja. Nikada nisam doživela zastoj. Čak ni samoposmatranje nije bilo nepomično iskustvo… Ako je tako, pomisli samo šta sam našla u tebi, tebi koji si zlatni rudnik. Henri. Volim te, sa svešću, sa poznavanjem tebe celog celcatog, volim te sa snagom svog uma i uobrazilje, i sa snagom svog tela.

Amoralnost, ili složenija moralnost, ima za cilj krajnju odanost, a previđa odanost, neposrednu i bukvalnu.

Rekao mi je: – Ti pružaš divan uzor, sve je na svom mestu, deluje uverljivo jasno, odveć jasno. A u međuvremenu, gde si ti? Ne na jasnoj površini svojih ideja, nego si već zašla dublje, u tamnije oblasti, te čovek stiče utisak da si mu iznela sve svoje ideje, zamišlja da si se ispraznila kroz tu jasnoću. No, ima slojeva i slojeva – ti si nedokučiva, bez dna. Tvoja je jasnoća varljiva. Ti si mislilac koji u meni izaziva najviše zbrke, najviše sumnje, najviše nemira.

Kad pustim najdublje korene, tad osećam i najjaču želju da sebe iščupam iz korena.

Noćas sam plakala. Plakala sam zato što je proces kroz koji sam postala žena bio bolan. Plakala sam zato što su mi se oči otvorile za stvarnost – za Henrijevu sebičnost, za Džuninu ljubav prema vladanju, za moje nezasitno stvaralaštvo koje se mora brinuti za druge, a ne ume da bude dovoljno sebi. Plakala sam zato što više nisam mogla da verujem, a ja volim da verujem. I dalje mogu strastveno da volim, bez verovanja. To znači da volim ljudski. Plakala sam zato što ću od sada manje plakati. Plakala sam zato što sam izgubila svoj bol, a još se nisam navikla da ga nema.

Prethodne tekstove iz serijala “Putokazi za lepši dan” pročitajte ovde.


Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.

Editors choice