Putokazi za lepši dan: Ivo Andrić

Putokazi za lepši dan: Ivo Andrić

Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.

Izlizano je za ovog čoveka reći da je srpski Nobelovac, pa ga zbog toga kao ceniti. Izlizano je reći da je “Na Drini ćuprija” deo opšte kulture, pa je zbog toga pročitati i kao voleti.

Svaka od tih opšte-mesto rečenica, svaki polovičan upliv u njegovo stvaranje obezvređuje njegovu veličinu.

Andrić je pisao razumno i “tvrdo”, ali čistom, do finesa raskrvavljenom, domišljanjem iskasapljenom, pa i dalje ogromno vrednom emocijom. Njegovo osećanje patnje ni za trenutak ne umanjuje njegovu ljubav za život. Slika ga jarkim bojama. Diše ga snažno, jer gleda u njegovo lice i naličje. Oseća ga toplo, jer hladnoći je pogledao u lice.

Za mene, on je više od književnika. Njegova dela (pre svega misli u hodu beležene i skupljene u celinu zvanu “Znakovi pored puta”) imaju gotovo filozofsku težinu, a svaka rečenica “zabada” se ravno u svest. Kada se desi jedan od onih dana u kojima ne znam gde bih, ja otvorim “Znakove”, požutele od čitanja i pustim da me nosi. I tako godinama. A to što mu se čovek iznova može vraćati, uvek sa jednakim žarom, i uvek nove lepote primećujući, upravo svedoči o njegovoj neupitnoj velični, kako umetničkoj, tako i ljudskoj.

Deo čarolije delim sa onima koji su je videli istim očima. Sa onima kojima je teško da je celu, u komadu, iščitaju. Sa onima koji su čitali, pa je u hodu ispustili, zaboravili. Sa onima koji osećaju i vide život u svim njegovim bojama.

Zaplovite!

foto114 Putokazi za lepši dan: Ivo Andrić

"Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočaranjem, ma kako teško ono bilo."

Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede više nego čitavi meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. (…)

A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti!

Ma šta činio, ja se bola svog osloboditi ne mogu; tu nema bega i nema povratka, jer on je uvek poda mnom kao beskrajan okean pod umornom pticom.

Pa ipak dok mi traje daha, ja krvarim ledeno cveće na svojim prozorima, jer imam dušu koja ne može da ne iščekuje. I iznad hiljadu sužanjskih sutona sačuvaću svetao predeo u kom moja nada pupa.

Kad naiđe čas teške potištenosti i u mom životu – a u čijem ne nailazi? – ja sklopim oči i zamišljam da je leto, i u tom letu vedro jutro, i da putujem. (…) Znam, znam dobro da sedim u mestu i da toplo leto kao i svoje putovanje samo zamišljam, ali možda je i povod moje potištenosti samo zamišljen.

(…) Potrčim, posrćem i padam, ali se dižem pre nego što bi nada mnom mogli izbrojati deset, i ogledam se da me ko ne vidi. Onda stojim, jer mi izgleda da je to dostojanstvenije, i osećam da ni to ne vodi ničem, kao ni trčanje, a smešno je ipak na svoj način.
I pored svega toga osećam da ću izaći i spasiti se.

Gori u meni i prži me – jer to gorim ja! – nepodnošljiva potreba za lepotom i savršenstvom.

Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdrživo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja, dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na površinu, osloboditi se.
To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete, za život čula, za muku duha.

Ja sam veoma lako ranjiv, ali besmrtan.

Vi to nazivate životom! Možete ga nazivati svakojakim zvučnim imenima, uvijati ga u sve moguće šarene folije, ali život to nije, niti ste vi ljudi. Jer, ko ne živi svojim najboljim mogućim životom – nije čovek niti stvarno živi.

(…) Treba menjati mesto, položaj i pravce kretanja. To nas zamara, iscrpljuje i čini naš život nemirnim i iskidanim, ali nemir je vezan sa životom, on je jedan od zakona postojanja, i jedno od sredstava u borbi za održanje.


Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.