Putokazi za lepši dan: Milorad Pavić

Putokazi za lepši dan: Milorad Pavić

Prethodne tekstove iz ovog serijala pročitajte ovde.

Pavićeva pisana reč svakako jeste primamljiva i odajem puno poštovanje čoveku koji je širom sveta poneo laskavu titulu “prvi pisac 21. veka”. Ipak, moram priznati da sam Pavića ponekad čitala sa mukom, jer je uglavnom moje misli ostavljao zbrkane i teške, uspevši da me natera da se zapitam nad nekim suštinskim životnim pitanjima. Koje nam se to nevidljive tajne smeše? Šta je to u vazduhu što ne vidimo i ne čujemo, a postoji? Gde to ostaju zapisane naše izgubljene ljubavi? Da li zaista u tolikoj meri mislima utičemo na sopstvenu dušu, ali i na tuđe? I tako redom… Beograđanin je svoje stvaralaštvo ukrasio nizom metafora i alegorija, učinivši tako svoju književnu zaostavštinu nedostupnom za svakog, ali dragocenom za onog ko uspe da je shvati. Opisi sa kojima se susrećemo krajnje su neobični i živi, a nadasve slikoviti i okrepljujući. Na svakoj njegovoj stranici kriju se, dobro ušuškane, velike i jednostavne životne istine o onom iskonskom u čoveku. Izuzete iz konteksta, njegove misli lakše su za tumačenje, i predstavljaju svojevrsnu riznicu mudrosti, te daju odgovore na uvek aktuelna pitanja o večnim tajnama života.

Sve budućnosti imaju jednu veliku vrlinu: nikad ne izgledaju onako kako ih zamišljaš.

Naše uspomene, misli, osećanja mora biti da oduvek imaju boravište u drugim svetovima i ne zavise baš mnogo od nas ovde. Jer više liče (ma kakve da su) misli dva čoveka jedna na drugu, no čovek i njegova rođena misao međusobno.

Trebalo je bar jednom zanemariti vetrokaze, izabrati smer koji svi smatraju pogrešnim, odlučiti se za netačan proračun i okušati mogućnost koje se većina odriče.

Cilj nije najbitniji u životu. Život, međutim, nećeš provesti na cilju nego na putu do cilja. Zato je važnije kakav si put izabrao nego kakav cilj imaš.

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš se navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.

Osetiš li u sebi plamen, trči, jer ne znaš kada će se on ugasiti i ostaviti te u mraku.

Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva.

Pola naše ljubavi ostaje nama, a druga polovina ide Bogu na istinu i ostaje tamo na lepšem mestu i traje zauvek, ma šta se s polovinom naše ljubavi ovde desilo.

Često moramo ovde da se osmehnemo da bi tamo u našim sećanjima ili ljubavima sinulo sunce, ovde da oplodimo ženu da bi se tamo, u našim mislima začela neka jabuka poznanja, naše suze na zemlji ponekad su razlog blata tamo negde daleko u našoj duši.

Poljubila me u vrat i upitala: “Da li znaš da čitaš poljupce? Poljupci su kao ljubavna pisma. Mogu se pročitati, a mogu se baciti nepročitani. Poljubac može da znači zdravo! Ili laku noć, zbogom ili dobro jutro! On znači doviđenja, nosi izdaju i smrt, ili bolest, govori dobro došli, seti me se, ili srećan put! Poljubac je zalog sreće, sećanje, laž, obećanje, ili dug sa kamatom. Vesnik radosti ili nesreće. Kroz poljubac jedno naše telo odlazi u naše drugo telo…”

Ona je znala da je jezik samo mapa misli, osećanja i sećanja čoveka. Kao sve mape – mislila je ona – stotinama hiljada puta jezik je umanjena slika onoga što pokušava da prikaže. Stotinama hiljada puta sužena slika ljudskih osećanja, misli i sećanja.

Ali, učili su nas svi samo kako se radi, a niko kako se živi.

Ljubav je nežna biljka, ljubav je uvek mlađa od nas, a mi smo, i ne osetivši to, počeli prema njoj da se odnosimo grubo. Zanemarivali smo našu ljubav, prećutkivali je, odlagali, zaboravljali, kao da smo hteli da je povredimo, osakatimo, čak ubijemo pre no što nas ubiju.

Ako svaki dan ne ukradeš od samoga sebe malo snage i vremena za ljubav, ništa od ljubavi.


Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”